Невероватно јунаштво током Церске битке које није описано ни у једном уџбенику

Када би се решеност српског војника изучавала у нашим школама, а не само датуми, светски познате личности и локације, вероватно би се у таквим уџбеницима нашао и један овакав пример. Морао би, јер – чудесан је то пример.

Церска битка. Са једне стране силна аустроугарска војска нагрнула у Србију, с друге стране на Цер тек пристижу први делови српске војске. Груписана у централном делу отаџбине, кренула је ка непријатељу тек када је постало сасвим јасно да главни напад неће бити са севера, преко Београда, већ са запада и северозапада. И, док су се у трци ко ће овладати напрасно важним врховима Цера с наше стране тамо у борбу упустиле Комбинована и Моравска дивизија првог позива, Аустрогуари су имали кеца у рукаву. Заправо, више њих.

И, иако је ово интернет страница бесплатне књиге о „Гвозденом пуку“, који је, под пуним именом Други пешадијски пук првог позива „Књаз Михаило“, био у поменутој Моравској дивизији која је војевала баш на Церу, нешто јако важно се дешавало десно од тих српских борбених положаја. Освајач је, заузевши Шабац, претио да удари бочно у српске јединице које су се крваво бориле за отаџбину на Церу.

На путу тих намера четвртог корпуса освајачке војске – нашла се Шумадијска дивизија. Која није тек тако „била ту, па чекала да непријатељ приђе“ већ је урадила право мало чудо. Према речима Драгомира Анђелковића, тада питомца Војне академије који се нашао у Десетом пешадијском пуку, названом „Таковски“, у саставу поменуте Шумадијске дивизије, они су „у маршевском поретком кренули од Чачка, преко Горњег Милановца и Лазаревца до Уба“ па кад су чули да је Шабац пао, похитали су тамо.

Пробајте да отпешачите толико. Није лако. Јер, то је око 140 километара ако бисте ишли данашњим путевима. А тада они нису били такви. Већ тежи. И ишло се трчећим кораком малтене све време. По врућини. У пуној опреми.

Али, није било роптања. Неки би падали. Неки би заостајали. А стизали би остале и дошли где треба. Да не дају освајачу да осваја.

И, када дође до битке, онда најпре артиљерија одради своје, колико може и одакле може, а увек гледа да је довољно од далеко од непријатељске пешадије јер тешко да може да јој парира у блиском сусрету неко дуже време. И, тако велике цеви грме и грме, све док се пешадије не сударе, па топови онда одмарају, са оне исте или неке друге погодне дистанце.

Међутим, када су у шумадијском артиљеријском пуку видели колико непријатеља има и колико су мале шансе да, код речице Дубраве, један српски пук заустави већи део читавог четвртог корпуса аустроугарске војске, када су видели како се храбро држи тај Десети „таковски“, који је прешавши по врућини 140 километара одмах ступио у борбу, онда су двојица артиљеријских официра учинила нешто што се не учи у школама. Нити је ико од њих то тражио, нити то спада у уобичајено, а нарочито не у очекивано.

Мајори Панта Дукић који је командовао батеријом од четири топа и Јеша Топаловић са својом батеријом, решили су да напусте безбедне положаје – и јурну са то мало артиљерије право у прве борбене редове. Пешадијске.

Иако је ту смрт била много ближе него на дотад утврђеној позицији којој је могла да прети само непријатељска артиљерија, мајор Панта Дукић и мајор Јеша Топаловић су са својим топовима улетели у прве редове српске пешадије и тамо дали наредбу која се последња даје у артиљеријској јединици старог кова. „На картеч!“. А картеч је, како Војна енциклопедија то лепо објашњава, „артиљеријско зрно напуњено куглицама олова или гвожђа“, које се користило као последње средство одбране топова, који су под непосредном опасношћу од пешадијског или коњичког заробљавања/уништења. Само, мајори Дукић и Топаловић нису чекали тамо негде, иза српске пешадије, да она изгине, па да или беже или ту чекају непријатеља, већ су му полетели у сусрет. Наместили топове, стали раме уз раме са браћом из пешадије и дочекали Аустроугаре како нису ни сањали да ће бити дочекани.

На картеч.

И отерали су их у три лепе Аустроугарске.

(Није наша историја Првог светског рата само „Гвоздени пук“, иако је ово страница бесплатне књиге посвећене баш тој јединици. Није наша историја Првог светског рата ни само пешадија. Није уопште. Ово је била само једна од хиљада прича која сведоче о решености српског војника да на своје не да. И да то уради онако како нико није помишљао. Бог да спасе душе оних који су живели и падали да бисмо ми знали шта је слобода. А ми… Ми ћемо наставити да чувамо сећања на њих, њихове подвиге и њихове смернице.
Да не заборавимо ко смо.
Томе www.gvozdenipuk.rs и служи)

(Хвала свима који су допринели да књига „Гвоздени пук“ поново угледа светлост дана. Ако желите да помогнете да ова идеја настави да живи, можете и сами да то учините на више начина. На пример, на месечном нивоу путем платформе Патреон (https://www.patreon.com/gvozdenipuk) или директним слањем прилога, за шта се упутства налазе на страници „Донације“.)

Related Posts

Гвоздени пук

Ово јесте сајт о Гвозденом пуку, али је заправо посвећен првом роману о њему и још неким, врло важним књигама.