ХИТ КЊИГА! Шта треба да се зна о греху

1.200 дин.

Опис
Рецензије (0)

Наслов ове књиге отерао је од читања све оне који се питају: „Па, шта сам ја Богу згрешио/ла?! Нисам убио/ла, не крадем, трпим, радим. Није ми лако, још само треба да се оптерећујем! То ме не интересује. Никог не дирам и готово“. А шта радиш себи…? О томе се ради у књизи у којој има више психологије (психа је душа), него у свим коучинзима заједно. Како?! Па, психологија се бави психом за живота човека, и ту је веома прагматична, а шта ћемо са оним „после“?! После живимо дуже него сада. О томе говоре све религије свих народа света, па и наша вера, само што ми то не знамо. А желимо да знамо, није да не желимо…

Када би се ова књига звала „Како помоћи сам себи на православан начин“, за њу би се чекало у редовима, а ми бисмо имали пара за сва наша издања. Може тако да се зове, јер је у суштини то – то. А могла би да се зове и „Све о православљу за почетнике“, јер је књига и то. Притом је писана стилом коју читаоци изражавају речју „Фасцинантно!“. Шта је у том стилу тако очаравајуће? Непосредност, јасноћа, присност и емотивне реакције од суза да гласног смејања. Осим невероватно питког стила, књига садржи богословско предање, поткрепљено цитатима светих, али и још живих хришћанских учитеља. Ту се види знање. Знање се види и у добром познавању савремене психотерапије, што је важно, јер људи боље познају тај језик, него језик православља. А најважније је – сведочење. У књизи има толико примера из живота, да читаоцу одмах све буде јасно. Једно такво сведочење ћемо вам и овде, мало касније, пружити.

Дешава се и то да и читалац-лаик и читалац-богослов прочитају увод који је обиман, јер тако мора, и кад дође до прве наведене погрешке, лаик каже „Ја ово не могу“, а богослов каже „Ово ми је познато“. Па, то је тачно, али само делимично. Тек иза тога, а то је преко две стотине наредних страна, иде лепота увида, исцељења, оздрављења и полета. Ако се саплетете о прве пасусе после Увода, прескочите то и идите даље. После се вратите. Истина, могло је то најтеже да се стави на крај књиге, да читалац може да разуме зашто је то важно. Али није могло да се стави на крају, јер је Бог то ставио на почетку. Како „ставио“?! Лепо. И написао. Да ли смо ми паметнији од Бога? Па, нисмо. Он је рекао тако, па ко може да прочита, нека прочита одмах како му наиђе, а ко не може, нека иде даље, после ће и сам да се врати. Зашто се јавља отпор на том делу? Зато што неуки читалац не зна зашто би то радио. А кад прочита књигу до краја, зна зашто то што ту пише треба да ради. Богослови, који то знају, варају се ако мисле да знају све оно што пише до краја. Ни један човек не зна све. Сви знамо по мало. И кад се све нађе на једном месту, човек се осећа испуњеним, јер почиње да сагледава појаве другим видом.

Ево како је тај процес описан (то је само један пример. Књига је, иначе, крцата примерима):

Зло никада не може бити побеђено злом и злим. Зло је увек деструк­тивно. Ни једно једино добро се не може стећи злом. Размишљати супро­тно томе је јако погрешан став. А ипак се дешава да се заиграмо са злом, зато што га не познајемо. Нама је неопходна православна андрагогија, не само педагогија. Ко има право да отпише одрасле и старе? Са одраслима је лакше. Одраслом човеку је довољно рећи: „Слушај, замисли да си на путу, који је једна линија. На једном крају, оном левом, ту ти је најдубљи цен­тар патње у најтамнијој тами душе, а на крајњој десној страни је светлост, која је неизрецива. Кад си рођен, рецимо да си на средини. С крштењем, ослобађаш се свих грехова, и твојих и наслеђених, и са анђелом-чуваром крећеш у живот – слободан. Али! Ти бираш на коју ћеш страну ићи. Бог нам је дао правила шта не смемо да радимо на том путу, ако ћемо право ка светлости сопствене душе, своје личности, и своје деце, нашег поколења. Дао правила. Дао путоказе. Дао водиче. Дао Закон! Тачка! Ако хоћеш ка тами, ради све супротно. Стићи ћеш брже него што мислиш. Тачка!“. Тако се каже одраслима и људи одмах процветају, јер им се пробуди нада, нада пробуди елан, елан је погон раду, рад благостању. Зрелим људима је то до­вољно за нови почетак. Деци мораш да покажеш све то. А и ми смо често као деца. Тако се лако упецамо, тако се лако дохватимо зла, а да нисмо ни свесни. Ево како то изгледа у животу. Лично пробала.

Ишла сам у Грчку, у Аспровалту, у манастир Света Лидија, да напишем репортажу за један часопис који је тек требало да изађе. Пре него што сам пошла, покојни отац Митрофан Хиландарац ми је рекао да обавезно у Со­Со­луну свратим у Хиландарску кућу у којој сестринство из Аспровалте држи књижару, па ће ме већ неко превести колима тих 80 км, колико има до ма­настира. Он је унапред јавио да ћу доћи и захвалио се и сестринству и Богу што ми је то омогућено. И кренем ти ја. Помолим се и кренем.

Када сам дошла у Солун, прво налетим на неке тањире, (ау, много лепи!) купим их и са свим тим тањирима кренем кроз Солун да нађем нашу Хиландарску кућу. Покојни отац Митрофан ми је лепо дао број телефона манастира у Аспровалти, у случају да од наших никога не буде у хиландар­ској мисији, да се јавим сестрама у манастиру, чекају ме… Разговарао је са оцем Теофилом, њиховим духовником, све је уредио.

У Хиландарској кући није било никога од Хиландараца. Тако се потре­фило. Позовем телефоном манастир у Аспровалти, јави се сестра на грчком језику, ја се збуним, питам да ли говори енглески, она каже „охи”. Руски? Охи. И шта да радим, кажем „опростите” на том енглеском језику који та моја сестра у Христу није говорила, спустим слушалицу и налево круг, на­зад кроз цео Солун, на аутобус за Аспровалту. Са све тањирима, наравно, – као да нисам могла да их купим у повратку за Београд. Ма какви тањири, цео сервис сам вукла, као да би ми побегао да сам оставила куповину за кас­није. И шољице за кафу, опростите на искрености. И са свим тим два пута кроз Солун, цео целцијати. А Солун није мала варош. Још са оним тањири­ма, људи моји, дужи је био него што јесте! Спустила се киша, да те Бог сачу­ва, таква да је ни стари Грци не памте. Наравно да нисам имала кишобран, а не знам ни у којој бих га руци држала. Јој, Солун велики! Скроз онако уз обалу. А ја с тањирима. Са целим сервисом. Плус моје ствари. Пошла да правим репортажу. Женска посла. Ал` стигнем.

У Аспровалти, монахиња Георгија, сестра која је говорила српски, по­нуди ми да седнем, а да устане једна друга сестра. Ја то одбијем из пристој­ности, јер је сестра, која је седела, била старија од мене.

– Видиш какве су ти ноге. Отекле су ти. Седи – каже сестра Георгија. Бог да буде милостив њеној души свагда.

– Ма, то није ништа. То је само Бог хтео да видим Солун. Ионако га увек протрчим. Никад нисам видела град као овог пута – насмешила сам се.

– Не, нема то никакве везе са Богом. Зашто би Бог хтео да теби отек­ну ноге? Зашто бисмо ми волели Бога који кажњава? Бог је љубав. Он нас воли. Ми грешимо и одвајамо се од Бога. Да си телефонирала поново, опет би ти се јавила сестра Софија. Она говори бугарски, али разуме и српски, све би било у реду. Али ти ниси звала поново. Договорили смо се да зовеш. Ти си наш гост. – насмејала се тако да сам негде у себи рекла да ћу једног дана написати књигу о сестрама из Свете Лидије, ако Бог да. Људи, оне су чудо! „Илустрација Јеванђеља“, рекао је покојни отац Митрофан Хиланда­рац за њих.

Ово сам морала да напишем сада да бих рекла како сам сазнала да Бог не жели да нас било шта боли. Он нама само допушта оно што ми желимо. Док не претерамо. Ми не телефонирамо, него пешке вучемо судове кроз цео Солун. То смо ми, сви ми. И после нас боле ноге, па нам је Бог крив, неправедан и немилостив. Или имамо рак, или нам страда дете. И само привидно нам се чини да је све без узрока и повода. А није. И онда се моли­мо да се не деси оно што мора да се деси, јер смо све урадили да тако буде. Ми се одвајамо од Бога, а не Он од нас!“

Рецензије

Још нема коментара.

Будите први који ће написати рецензију “ХИТ КЊИГА! Шта треба да се зна о греху”

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *