Зашто су у једном тренутку поједина руска деца престала да користе шећер због Србије?

У години у којој је настао надимак „Гвоздени“ за Други пешадијски пук, те 1913. Србији је баш била неопходна помоћ. Истрошена и израњавана у ослободилачком, Првом балканском рату 1912, а изненађена нападом дојучерашњих савезника, Бугара, на Брегалници, Србији је заиста много тога било потребно.

Око 2.200 километара од ње, у московском Николајевском институту за сирочад, ученице шестог два хтеле су да помогну. Али, како? Без новца, наизглед и без могућности. Али, увек постоји могућност ако постоји воља. И… оне су решиле да увече пију чај без шећера.

Дуго су свој најрадоснији напитак пиле без шећера, одлажући коцкице у сандук.

А када су га напуниле, послале су га – Србији.

(Сандук је у Београду примила и одмах проследила рањеницима Ана Павловна Хартвиг, супруга руског амбасадора у Краљевини Србији, која је и координисала руску помоћ нашој земљи у тим годинама. У име свих нас, ондашњих и садашњих, села је и руком свакој девојчици написала писмо захвалности. Ово наше мало писмо вама, о њима тадашњима, не служи ничему другом него да знате да им је захвалница стигла. Истина, преко госпође Хартвиг, али у име свих нас. Ми можемо да се за ту сирочад, девојчице из шестог два помолимо, мада… Анђели су то. Биће да се оне и данас моле за нас) (Хвала свима који су допринели да књига „Гвоздени пук“ поново угледа светлост дана. Ако желите да помогнете да ова идеја настави да живи, можете и сами да то учините на више начина. На пример, на месечном нивоу путем платформе Патреон (https://www.patreon.com/gvozdenipuk) или директним слањем прилога, за шта се упутства налазе на страници „Донације“.)