Истакао америчку заставу и спасао стотине српских рањеника

Знамо ми много о нашој историји. А опет, има толико тога што би требало, а некако ипак не знамо. Ово је прича о једном странцу ког су Срби много волели. Како и не би, спасао је хиљаде живота наших предака током Првог светског рата.

У књизи о Гвозденом пуку, поред података о славним јунацима из најодликованије јединице српске војске, која се борила у периоду од 1912. до 1918. године, налазе се и бројне занимљивости о странцима који су се понашали као да су нам род рођени. И не чуди, било је задивљујућих примера. Овај је о једном Американцу.

Када је почео Велики рат, од 409 лекара у Србији, скоро сви су придружени војсци, а за „позадину“, мало даље од ратних збивања, остављено је њих само 49. И то на 58 болница. Српски Црвени крст је зато замолио Међународни Црвени крст за помоћ, попут оне из Балканских ратова (1912. са Османлијама, 1913. са Бугарима), али из Женеве је стигао одговор да, пошто се цела Европа малтене одмах нашла у рату, да се обраћање упути појединачним националним организацијама Црвеног крста. И, поред осталих, стигла је и једна мисија Црвеног крста из Сједињених Америчких Држава. Право преко Солуна у Ниш, где амерички доктор Едвард Рајан са својим тимом лекара одлучује да преузме Војну болницу у Београду. Граду који је већ шест недеља бомбардован. И из ког су се изместиле скоро све институције.

Потоњи војвода Живојин Мишић пристаје на тај необично храбар захтев Американца, одобрава да возом екипа доктора Рајана пође, и она 16. октобра 1914. преузима Војну болницу у Београду са 600 српских рањеника. На капији Рајан одмах развија заставу црвеног крста. Аустроугарским нишанџијама који су гађали српску престоницу са друге стране и Саве и Дунава – то је била посластица: артиљерију су баш и усмерили ка рањеницима. А онда је Едвард Рајан решио да уради нешто неочекивано: на капији истиче и америчку заставу.

Како САД нису 1914. биле у рату, а и Америка је ипак Америка, бомбардовање болнице је одмах престало, чиме је сјајни доктор спасао особље и све рањенике у болници.

Али, артиљеријска паљба по остатку града је настављена. А Едвард Рајан, не само да је даноноћно оперисао најтеже случајеве, већ је својим болничким колима обилазио бомбардоване куће и зграде, из рушевина спасавао рањенике и одвозио у болницу.

Када је Београд први пут пао у руке освајача у Првом светском рату, а десило се то током прве фазе Колубарске битке, Рајан је остао у болници да помаже. Организовао је и скупљање и разношење огрева становништву. Јео је, са својим тимом лекара, само оно што добијају и рањеници. Дневно је прикупљао и делио 6.000 хлебова становницима главног града Србије. Бурно негодовао када су, приликом победоносног јуриша српске војске у другој фази Колубарске битке, Аустроугари у свом повлачењу решили да српске рањенике поведу са собом, направивши од њих, чак и кад су били на издисају, своје заробљенике.

Остао је у Србији када су његове колеге отишле почетком, наизглед мирне, 1915. А онда је избила епидемија тифуса. Лечио је сам људе, а било је на моменте и преко хиљаду оболелих у болници. Оболео је и он од „пегавца“, пегавог тифуса. Био је међу реткима који су то преживели. И наставио је да помаже, све до слома Србије у зиму 1915/1916, када су га освајачи протерали, не дозволивши му даљи боравак у Србији. Вратио се он касније, на Солунски фронт, али… То је сада већ нека друга прича.

Тај пријатељ Србије и нашег народа је само током свог боравка у Београду извршио чак 8.000 операција. И, када је потом био упитан како му се чине ти наши преци, записао је следеће:

„Понашање Срба пацијената је за дивљење. Поднеће Србин храбро све муке док доктори трагају за пројектилима и комадиша шрапнела у њиховом телу. Све што ћете од њих чути је реч: Добро“.

Па, добро. Да и ми будемо такви. Да не ропћемо. Него да се сећамо, не пуког сећања ради, већ да не заборавимо дивне путоказе. Остављали су нам их и наши преци. И дивни странци. Ово је био само мали подсетник на једног од њих. Чудесног америчког доктора Едварда Рајана, који нам је помогао јер смо за Добро одувек знали.

(Хвала свима који су допринели да књига „Гвоздени пук“ поново угледа светлост дана. Ако желите да помогнете да ова идеја настави да живи, можете и сами да то учините на више начина. На пример, на месечном нивоу путем платформе Патреон (https://www.patreon.com/gvozdenipuk) или директним слањем прилога, за шта се упутства налазе на страници „Донације“.)