Какве везе имају Кошаре и Гвоздени пук?

Међу дародавцима чији су прилози помогли штампање књиге „Гвоздени пук“ је и мајка једног војника који је пао на Кошарама. Какве везе сад имају Кошаре и војска која се борила од 1912. до 1918, а о којој је и писана књига?

Да пробамо то да појаснимо кроз једну врло кратку причу. Почећемо од Кошара.

Шумар је био 22-годишњак. Кула његов вршњак. Шумар је био на једном истуреном делу. Кула је са својима исто био истурен.

Када је непријатељ нагрнуо са свих страна, а муниција се ближила крају, Шумар је повикао друговима „Идите назад, на резервни положај, ја ћу штитити одступницу!“.

Кроз маглу се пробијало све више њих. Кула је већ добио метак у ногу. Али, свог поднаредника, ког је мртвог носио на леђима, није хтео да остави. Повикао је својима да оду на резервне положаје. Њему је остало пет метака у пушци. Нису хтели да га послушају док није загрмео „Идите, браћо! Носите извештај команданту!“.

Шумара су, после размењених погледа и све веће решености оног који им се обраћао, послушали другови. Повлачили су се, заштићени његовом паљбом. А муниције је било све мање и мање.

Кула је, са друге стране, сваким метком погађао по једног, видели су то његови другови, повлачећи се и гледајући како неко даје живот за њих.

Када више није било ниједног метка, Шумар је, срећан што су његови другови стигли на безбедно, пао.
Кула је и последњим метком био прецизан. Иако већ погођен са три.

Шумар више никада није дошао у свој Трстеник. Дао је живот да би се други спасли.
Последњи кога је Кула дохватио, погинуо је од његовог кундака. Метака није било, али и са три у свом телу, држећи се за дрво, једног је још дохватио. Кула се исто није вратио својима, у Статовац покрај Прокупља.

Шумар је погинуо девет дана после свог 22. рођендана, те 1999. на Кошарама. Кула, међутим, није погинуо на истом месту. Ни од истог непријатеља. Ни исте године. Пао је ослобађајући Стару Србију 1912, као први јунак Гвозденог пука, у првом дану Кумановске битке.

А као да су били заједно, зар не? Као да су радили – исто. Као да су живели – исто.
Ма, и јесу заједно.

Јунаци ионако живе вечно, у вечности су се и срели.

(А ми? Ми ћемо и даље да чувамо сећање на славне претке на  www.gvozdenipuk.rs)

(Хвала свима који су допринели да књига „Гвоздени пук“ поново угледа светлост дана. Ако желите да помогнете да ова идеја настави да живи, можете и сами да то учините на више начина. На пример, на месечном нивоу путем платформе Патреон (https://www.patreon.com/gvozdenipuk) или директним слањем прилога, за шта се упутства налазе на страници „Донације“.)