Наизглед идилична фотографија која је све – само то не

Наизглед помало идилична стара сеоска фотографија из Србије. Само, ово уопште није идила. Него фото-доказ страхоте.

Фотографија је направљена на самом почетку 1916. Неименовано село покрај Алексинца.

Услед тројне инвазије која је 5. октобра по новом календару 1915. почела, уз сталне борбе са вишеструко јачим освајачима из Аустроугарске, Немачке и Бугарске, српска војска је у недостатку људства и муниције морала да се повлачи. Са њом и народ.

Канађани, који су ову фотографију објавили током 1916, уз њу су написали „Лепо време за патке – изрека која се користи када лије киша. Али, има и кише граната, као што је наш фото-репортер забележио, која учини услугу неким птицама, не и њиховим власницима. Сцена која је забележена је у једном селу покрај Алексинца, у Србији, где је бару направио кратер од немачке гранате, очигледно проширивши тако ток потока преко ког је, види се у позадини, био мали дрвени мост. Једини потпис за ову фотографију је „Житељи села су отишли, патке су остале““.

Житељи села су отишли. Сви.

Пред најездом обесних, народ се повлачио заједно са војском, не желећи да деца, жене и старци страдају као што су браћа и сестре у западним крајевима краљевине били масакрирани. Народ је остављао све. А веровао да ће се вратити. Веровао у – немогуће.

Али, неки мостови, макар и порушени, су остали. Ту, покрај бара. Мостови који би требало да споје њих некадашње, а нас садашње. Макар и преко канадских фотографија.

Они, некадашњи, умирали су у стотинама, гинули у хиљадама, нестајали у стотинама хиљада, надајући се да ћемо једног дана ми веровати у немогуће, да ћемо својим понашањем бити достојни њихових жртава. Да ли смо?

А жртава је било много. Према подацима Париске мировне конференције одржане по потписивању примирја у Великом рату, Србија је поднела чак 845.000 цивилних жртава. Са војним, изгубила је невероватних 1.247.435 људи од 1914. до 1918..

Када бисмо одржали минут тишине за сваког нашег претка који је изгубио живот у Првом светском рату, ћутали бисмо непрекидно 20.790 сати, односно ДВЕ ГОДИНЕ И 136 ДАНА.

Сад погледајте поново ову бару и патке.

А онда онај мост.

Ми смо сада тај мост. Ми, сви заједно, сада чувамо сећање на оне који су нестајали, да бисмо би постојали. Многи су се трудили да ово сећање замре, деценијама се трудили…

Е, па, не заборављамо. Ево, овог часа смо се договорили да никада не заборавимо.

(Хвала свима који су допринели да књига „Гвоздени пук“ поново угледа светлост дана. Ако желите да помогнете да ова идеја настави да живи, можете и сами да то учините на више начина. На пример, на месечном нивоу путем платформе Патреон (https://www.patreon.com/gvozdenipuk) или директним слањем прилога, за шта се упутства налазе на страници „Донације“.)