Нестварна песма српског војника из Великог рата

Следи нестварна песма за коју никада нисте чули. Настала је 1915, у једном рову. Или, можда, иза једног дрвета. Писао ју је човек за кога никада, ето, исто тако – нисте чули.

Кад су нас у школама учили о „песмама у десетерцу“, представљене су нам као народне творевине, тамо негде из неког мрачног средњег века, под Турцима, а вероватно су потом „уметнички прерађене“ пре него што их је Вук Караџић обелоданио широј јавности. Не, ова песма коју следи није настала у средњем веку. Нити је уметнички обрађена. Писао ју је један обичан сељак.

Био је војник, имао је шесторо деце. Сељак из села Виљуше код Чачка. Обрен Мандић се звао и… водећи дневник (до ког се дошло стотину година касније, током истраживања за књигу Гвоздени пук), писао је, у току предаха борбе са Бугарима у Првом светском рату, својој породици – у десетерцу.
И то овако:

Слушај сада, мој премили сине,
слушај сада што ти отац каже
из даљине, а града Лесковца,
а из места, ох, Горњег Дреновца.
Отац хуче и топови хучу,
отац брине, топовима бије,
а од сина ни абера нема.
Јаој мене, до Бога милога,
јесу ли те Швабе заробиле,
ћерку Љубу и сву децу милу?
Чуј ме, Миле, из даљине сине,
чуј ме, Олга, моје прво сунце,
Чуј ме, Косо, моје добро дете,
чуј ме, Ружо, о судбино моја,
тебе отац, ох, највише жели,
можда је се отац о те огрешио,
огрешио, па не излечио,
јер ти, ћери, бела света немаш,
па сте сада и без хранитеља,
хранитеља, вашег родитеља.
Чуј ме, Војо, мој премили сине,
ти си оца мало запамтио,
мало зла а добра нимало,
јер баш када времена бијаше
да вас отац лепо одеваше,
да вас отац хлебом хранијаше,
па вас отац за школу спремаше,
а мајка вам ‘вако говораше:
– Ја не жалим што се мучим сада,
јер имадем синова и ћери,
то су моје куће и дућани,
то су моје паре и динари.
Чуј ме, Живка, ћери незнана!
па ти мене, родитеља твога,
ти оца ни видела ниси!
Па ја тебе ни хранио нисам!
У то доба, а најлепше време,
настадоше ратови незнани,
пусто време, четири године
све то беше, ал’ не беше тешко,
али сада баш претешко мени.
Ево чујем већ десет дана,
десет дана, ал’ десет година
како су ми Чачак одузели,
заробили моју верну љубу,
и са њоме до шест сирочади,
два сина, два сокола сива,
четир’ ћерке, моје красно цвеће.
Чуј ме, Радо, моја верна љубо,
немој мене, Радо, наљутити,
немој мене деце уцвелити,
Јаој мени, до Бога милога,
шта ћеш, Радо, са шест сирочади,
хлеба, соли, па и дрва треба,
рубља нема, а обуће треба.
Јаој мене, па марјаша немаш!
Имао сам до триест динара,
могао сам теби што помоћи,
али су нас душмани одвојили.
Сваки дан сам по пару одвај’о,
а од уста хлеба продајући
да бих, Радо, теби олакшао;
но шта сада радити могу,
Богу хвала и светоме Луки,
много прошло, а мало остало.
Биће скоро и данак ће доћи,
па и ја ћу својој кући поћи
да потражим робље заробљено,
верну љубу са шест сирочади,
не би ли их здраве затекао,
па да опет своју децу храним.
Перо шкрипи, а олово пршти
зла душмана оставити неће“.

Огњену није мало остало као што је мислио. Перо је још шкрипало, а олово баш дуго прштало. Баш дуго. У војску је отишао 1912. Није се вратио кући до писања песме, настале током боја на Великом Дреновцу 1915. Није се вратио ни 1916, ни ’17, већ тек 1918. Поживео је потом баш дуго – скоро до наших дана, а песма још више: надживела га је, да би дошла баш пред вас.

Уосталом, љубав је вечна. Шта је за њу један светски рат?

Е, о тој љубави се и ради на   www.gvozdenipuk.rs

(Хвала свима који су допринели да књига „Гвоздени пук“ поново угледа светлост дана. Ако желите да помогнете да ова идеја настави да живи, можете и сами да то учините на више начина. На пример, на месечном нивоу путем платформе Патреон (https://www.patreon.com/gvozdenipuk) или директним слањем прилога, за шта се упутства налазе на страници „Донације“.)