Нестварна прича из Великог рата – заједнички јуриш Срба и момака са Кариба

Знате већ врло добро ко су нам и какви били савезници у Првом светском рату. Заправо, знате ли?
Пред вама је кратка а невероватна прича о људима који су живели на другој страни планете, а 1915. се борили раме уз раме са Србима.

Њихова прича почиње на Карабима. Мало испод Порторика, а мало изнад Венецуеле. У Источном карипском мору у једној групи острва је и Мартиник, француска колонија у време Великог рата.

Када је рат почео, мобилизација је обављена и на Мартинику, па су момци оданде, њих нешто мање од 10.000, стигли на краткотрајну обуку у Француску, а одатле, смештени у „колонијалне трупе“, заједно са војницима из Сенегала, Марока, Туниса и Алжира, кренули куда их је рука француких војних стратега упућивала. Били су најпре на Дарданелима, као испомоћ Британцима у настојањима да се порази Отоманска империја, а када се тај покушај претворио у покољ код Галипоља, у јесен 1915. део њих је стигао на опоравак у Солун. Одатле су упућени на север да, како знају и умеју, што хитније помогну Србима који су били у повлачењу, услед тројне инвазије од стране Аустроугарске, Немачке и Бугарске. Са њима је, истовремено, стизала и зима. Нешто раније но иначе, а прилично оштра.

И, у брдима око места данас знаног као Валандово, које је на југоистоку бивше југословенске републике Македоније, сукобили су се са Бугарима, спречавајући их неколико дана да дођу до пруге Ниш – Скопље – Солун. А пруга је била битна за спасавање много тога важног за финансијско функционисање државе Србије у будућем изгнанству у Грчкој.

Први сукоби са Бугарима десили су се 22. октобра, код Худова, када је погинуо и командант Абади, ког су, док су га носили са прве линије фронта, сви војници, и поред кише метака и артиљеријске паљбе, стојећи поздрављали салутирањем.

Око 800 војника Првог пука колонијалних снага задржавало је на фронту широком чак 13 километара знатно бројније бугарске снаге, а велику подршку им је пружала француска брдска артиљерија која је мењала мете кад год би јој дојавили одакле креће нови непријатељски јуриш. И, сви јуриши су одбијени, захваљујући великом јунаштву војника са севера Африке и далеких Кариба.

Двадесет и седмог октобра, француским колонијалним снагама, у којима су били и они са Мартиника, али и из Туниса, Сенегала, Алжира и Марока, одједном су се придружили – Срби. Није остало јасно из које су ти срски војници тачно јединице били, али је у дневнику Првог пука поменутих „колонијалаца“ остало записано да је „око двадесетак војника Краљевине Србије, који се нису повлачили са главнином снага, прикључило нашем пуку, на челу са поручником Милованом. Одмах им је дозвољено да оформе свој вод“. Српски вод, заједно са момцима са севера АФрике и Кариба.

И, баш они су, заједно, кренули у акције препада на добро утврђене бугарске положаје. Осмог новембра су се уз литице једног планинског виса на коме су били непријатељи – неопажено попели, а Бугари, шокирани њиховом појавом – побегли главом без обзира, остављајући једног француског заробљеника који је тада спасен. Остали бугарски положаји код села Плавуш су били и далеко попуњенији војском освајача и далеко брањенији, па су на том планинском масиву отпочеле велике борбе, уз употребу бројних топова којима је војска Бугарске располагала. Дошло је и до неколико борби на бајонет, прса у прса, а том приликом је смртно рањен и капетан Омо, који је предводио своје и оне малобројне српске војнике у заједничком јуришу. Он је пао, али је пао и бугарски положај „гранични камен“, како су га назвали током тих неколико дана раздвајања од француских трупа.

Даљи савезнички продор је, међутим, почела да осујећује страшна зима. Од 18. новембра температура није прилазила нули ближе од -15 степени на Целзијусовој скали. Достава хране и муниције је била готово онемогућена због савезничког положаја на високим локацијама а удаљености логора, што код Бугара није био случај јер су били и бројнији, и боље снабдевани. Зима је постајала толико хладна, да је до почетка децембра 148 момака са Мартиника, који су попут својих афричких колега, били у лаганим, ланеним униформама, однето у позадину због смрзавања делова тела. И не чуди, просечна најнижа температура на Мартинику, током јануара, је 20 степени. У плусу.

Сви остали војници су – остали. И покушавали немогуће. Све док није јављено да је српска војска пошла на пут кроз албанске планине, да су, северно од ових положаја, Бугари потпуно запосели пругу Ниш – Скопље – Солун, а да је хитно потребно вратити се ка југу и помоћи извлачење опкољених пукова француске војске који су били на сличном задатку, 57. и 122.

Али, када су приметили да почиње одступање француских колонијалних снага, Бугари су кренули да их униште. Пошли су и – остали затечени. Јер, чим су дошли до дотадашњих плитких ровова њихових непријатеља, који су стигли да се удаље само стотинак, двеста метара, они преостали момци са Кариба, из Туниса, Алжира, Сенегала и Марока, те оних двадесетак Срба са поручником Милованом – окренуло се и – кренуло у јуриш.

На бајонет су кренули у своју последњу децембарску битку, те 1915.

На бајонет су је и добили.

Уследио је повратак ка Солуну. А оно што је следило тамо, то је већ нека друга прича.
Ова је била о француским колонијалним трупама којe су се бориле за Србе. И са Србима. Прича не само о поручнику Миловану и његовом воду, него и оним момцима из Туниса, Сенегала, Алжира, Марока и са 8.000 километара удаљеног Мартиника. Који су јуришали уз наше претке, да би се знало и сада, век касније, шта је то идеја о слободи.

Њима у част је ова прича.

А нама… Нама остаје да, сви заједно, наставимо борбу против заборава. 

www.gvozdenipuk.rs – прикључите се и ви.

(Хвала свима који су допринели да књига „Гвоздени пук“ поново угледа светлост дана. Ако желите да помогнете да ова идеја настави да живи, можете и сами да то учините на више начина. На пример, на месечном нивоу путем платформе Патреон (https://www.patreon.com/gvozdenipuk) или директним слањем прилога, за шта се упутства налазе на страници „Донације“.)