You have 0 items in your cart
Током истраживања за књигу „Гвоздени пук“, откривни су не само чудесни детаљи о нашим прецима који су носили пушку у руци, већ и многи други које би било лепо да се уче у школи. Ово је једна таква прича. Нестварна, а кратка.
Забележена је на Крфу, где се наша војска у пролеће 1916. опорављала после Албанске голготе, спремајући се за ослобађање отаџбине. И, та прича о обичном народу српском, o сељацима и занатлијама, а и оним сељацима који постадоше војне занатлије, та прича о браварима, седларима, опанчарима, столарима и молерима, прича забележена баш тих дана пером новинара – од речи до речи изгледа овако:
Позориште (занатлијских команди у логору Кандокали)
У дунавској занатлијској чети основале су наше вредне занатлије „Позориште – Варијете“. Сваке недеље дају се овде кратки комади; рецитирају причице и песме патриотске, и поучне садржине и представљају комичне ствари.
Колико латентног дара и вештине лежи неупотребљене и неизрађене у српском народу, најбоље се може видети овде, где се све то испољава у неуглађеном и, спољним деокорацијама, необученом облику.
У недељу, 14. овог месеца (маја), на примитивној позорници, у занатлијској чети дунавске дивизије представљено је неколико комада. Публика, из занатлијских чета других команди, са пажњом је пратила обилат програм тога дана, који је трајао од 9 до 12. сах. по подне.
Редитељ позоришта, г. Александар Рајић, машински бравар, врло лепо, прецизно и са великим разумевањем рецитирао је: „Рускињу“, од Јакшића; „Мрнари“ (превод из „Тана“) и „Тајну банкареву“ (превод са енглеског од проф. Виће Маленића).
Г. Рајић рецитира све што прочита са таквом брзином, лакоћом и прецизношћу, да изазива дивљење.
Комичан, и по спољноном изгледу и по продукцијама, г. Дoбривоје Цветковић, молер, изводио је врло прикладне комике за наше прилике.
Никола Јоксимовић, столар и глумац, продуцирао је врло лепо Цинцарина и сељака Мићу.
Станисав Петровић, кројач из Јагодине, представљао је циганина Ваку на задовољство публике, а Мирко Милићевић, бравар, у банаћанском јелеку и гаћама, био је гајдаш Ћира и кочијаш Панта.
Ту су још Војислав Ђорђевић и Милојко Богдановић, оба седлари, од којих први игра „Лажног ујака“, а други жену у „Телефону без жица“.
Александар Поповић, столар, врло оригинално представља Ацу муту из Београда, познатог практиканта.
Ово позориште има и свој „оркестар“. Хармуникаш Милош Лукић, опанчар, изводи врло тешке пијесе на хармоници, са највећом грациозношћу.
Ту је и хор певача од 14 чланова. Сви су извежбани певачи из разних певачких друштава. Међу њима има тенора и басиста велике вредности. Сем позоришта, овај хор сваког јутра и вечери, приликом Молитве, пева „Оче наш“ од Корнелија Станковића, врло лепо и прецизно. Хором диригује г. Милорад Мишић, бравар“.
…
Народи могу да страдају. Има таквих времена, увек их је било. Али, дух једног народа не може да се убије, ако га се народ не одрекне. И, тада, уз молитвено сећање на завет дат Богу, уз љубав према роду свом – тада није битно да ли сте бравар, опанчар, столер или молер. Тада сте спона између оних који су некада живели и оних који долазе.
Сећање на тај дух нашег народа, овековечен и овом кратком причом са Крфа, настављамо да чувамо на www.gvozdenipuk.rs
(Хвала свима који су допринели да књига „Гвоздени пук“ поново угледа светлост дана. Ако желите да помогнете да ова идеја настави да живи, можете и сами да то учините на више начина. На пример, на месечном нивоу путем платформе Патреон (https://www.patreon.com/gvozdenipuk) или директним слањем прилога, за шта се упутства налазе на страници „Донације“.)
