Последње речи Живојина Мишића пред јуриш у пробој Солунског фронта

Почетак Божићног поста онима који су поносни на славне претке могао би да послужи као дивно подсећање на снагу која је и водила оне див јунаке у Великом рату. Ово је кратка прича, више сведочанство, о извору те снаге.

Многи војници нису седам година видели своју кућу. Кренули 1912. да ослобађају Стару Србију од Отоманске империје, па таман да се врате и предахну после Куманова, Бабуне, Бакарног Гумна и Битоља, кад – дојучерашњи савезник, Бугарска, удари на Брегалници 1913. Још крвавији је био тај Други балкански рат од оног пола године, годину ранијег. А и колера тада поби многе Србе.

И, не беше ту крај мука, већ она несрећна 1914 дође, па удри по Церу окупатора, бори се на Дрини, крвари на Мачковом камену и стотинама других разбојишта, повлачи се због упорног али величанственог ума Мишићевог, препусти чак и Београд на 13 дана да би се војска прибрала, па удри кроз ону Колубарску битку, да те памте за сва времена. И протераше опет окупатора. Иако их је бивало све мање и све мање.

А онда још стотину, две стотине хиљаде живота однесе онај тифус 1915, па тек кад се он примирио, ударише и Аустроугари, и Немци, сравнише скоро цео Београд тамо где су јунаци гинули уз речи мајора Гавриловића, али ту не беше крај. Који дан касније с леђа нападоше и Бугари и ето муке нове, смрт са свих страна, само зато што нећемо да будемо робље. Па повлачење уз борбу, па Албанска Голгота, па Крф и Видо и онда већ у пролеће те 1916. одлазак покрај Солуна и покушаји да се врати у отаџбину. Стигло се до Кајмакчалана, ослободио Битољ, али остало их је тако мало, тако изнурених…

И онда једна година „рововске војне“. Па још једна.

И дође коначно та јесен 1918, пре стотину година отприлике. Дође тренутак да се војска последњим снагама покрене и крене ка свом роду, поробљеном, израбљиваном, покраденом и изубијаном.
Војвода Живојин Мишић није преосталим војницима говорио ни о њивама, ни о деци, ни о територијама, ни о славној прошлости. Са мислима усмереним баш на тај тренутак, на садашњност у којој се увек види будућност, његова последња реченица команде за јуриш у пробој Солунског фронта призивала је у преосталим Србима само једно: подсећање на Кога су се увек уздали и у Чијим је рукама сва сила. Та последња реченица, после наређења која јединица којим путем креће на окупатора, гласила је овако:

„Са пуном и непоколебљивом вером и надом у Бога, напред Јунаци, у ОТАЏБИНУ.“

И прекрстише се.
И јурнуше.
У отаџбину. У историју.

(Сећање на див јунаке који су веру и наду на Бога сачували и пренели нама, наставићемо да чувамо, заједно. Део тог сећања је и књига о нашим славним прецима из периода 1912. – 1918. и њиховој најодликованијој јединици, Гвозденом пуку. Та књига ће се и даље БЕСПЛАТНО делити)

(Хвала свима који су допринели да књига „Гвоздени пук“ поново угледа светлост дана. Ако желите да помогнете да ова идеја настави да живи, можете и сами да то учините на више начина. На пример, на месечном нивоу путем платформе Патреон (https://www.patreon.com/gvozdenipuk) или директним слањем прилога, за шта се упутства налазе на страници „Донације“.)