Појели палачинке па ослободили Земун. И то који славни људи!

Како су Срби ослободили Земун усред ратне 1914? Врло занимљиво. Уз палачинке.

Дође јеромонах Николај да обиђе ровове на Ади Циганлији, па седе са мајором Ђукићем, поприча мало са њим и капетаном Веселином, али чим су се послужили палачинкама које неко борцима донесе тог 28. августа 1914, почеше да их туку Аустроугари с оне стране реке. Они повили главе, а шрапнели, срећом, били непрецизни, па када је ноћ пала, а ноћу се није пуцало с једне на другу страну јер се прст пред оком није видео на реци, решише ови наши преци да – седну у чамац и запевају.

И, усред рата, усред реке, седоше и монах, и мајор и један новинар, и неколико војика у чамац, па запеваше црквене и патриотске песме. Кад су се провозали, таман прилегли, а Аустроугари опет ударише артиљеријом близу њих. „Сиромах, отац Николај… Ово му било други пут да му преседа посета Ади“, писала штампа чији је новинар био на лицу места. Сна уопште није било.

Тај мајор Ђукић одједном нареди оном резервном капетану Веселину да са својима крене – чамцима напред. Где напред у Земун?! Ето, стигле вести да се Аустроугари спремају на повлачење из вароши, па треба неко да извиди је ли истина да им је толико тешко пао пораз на Церу.

И, у једном чамцу јеромонах Николај, новинар, капетан Веселин, његов надређени мајор, неколико војника и 17-годишњи крманош. Моли дете мајора да и њему да бомбу и пушку, вели „убише ми у Мачви целу породицу“. Ипак, тихо су ишли низ реку, да би се мало низводније пребацили до Земуна. Они у једном, за њима још два чамца. Викали овима на београдској страни „Не пуцајте, наши смо, идемо у Земун!“, а ови им одговарали „Нећемо!“. Сјајна сцена. Али, постајала је све опаснија.

Новинар записа да су се чланови те мале, храбре експедиције поделили у више група чим су избили на обалу, а да је његова група кренула по насипу, но случајно активирајући једу мину, која само чудом никог не онеспособи, би прилично успорена. Ипак, и таква, када је избила на врх насипа, група пред зору дође до улица и схвати да су Аустрогари већ „ухватили тутањ“. Би јој то јасно када су јој из града, у сусрет, долазили први ослободиоци – онај мајор и онај монах, а за њима и локални Срби са тробојкама у рукама.

Јеромонах Николај је годину дана после Великог рата постао владика. Николај Велимировић, ког се верници Српске православне цркве присећају  3. маја / 20. априла по старом календару. Мајор Ђукић је Светомир Ђукић. Први председник Српског олимпијског комитета. Капетан Веселин је Веселин Чајкановић, у војсци као доктор наука, потоњи академик, човек који је преводио са оригинала дела старих Грка и Римљана, био декан Филозофског факултета и предавач на Богословском.

Занимљиво? О, има много тога занимљивог у нашој историји, а нису нас учили у школима. Добар део тога налази се у бесплатној књизи „Гвоздени пук“, књизи којој је ова страница и посвећена.

А ова прича је посвећена – голубовима.

Јер, по том августовском доласку у Земун, ослободици сазнадоше да су две недеље раније Аустроугари, уверени да бројни локални Срби све време голубијом поштом преко реке извештавају Србију о свему битном у непријатљским редовима, наредили да се сви голубови побију, сматрајући их сарадницима шпијуна. И, стварно их побише.

А голуб је симбол мира.

У миру се ми читали и даље.
Кад је већ оволико занимљиво, зар не? (Хвала свима који су допринели да књига „Гвоздени пук“ поново угледа светлост дана. Ако желите да помогнете да ова идеја настави да живи, можете и сами да то учините на више начина. На пример, на месечном нивоу путем платформе Патреон (https://www.patreon.com/gvozdenipuk) или директним слањем прилога, за шта се упутства налазе на страници „Донације“.)