Језив злочин из Првог светског рата о коме нико не прича

Шестог априла се сетимо рушења Народне библиотеке Србије. Али, и у Првом светском рату вршен је сличан злочин, само га никад не спомињемо.

Да, страшно је када бомбе униште 354.000 монографских публикација, 1.365 старих рукописа, 6.260 бројева старих новина и часописа, 226 књига штампаних у давним данима, и на све то скоро 4.000 старих а важних писама. Шта тек рећи о 1.447 јединица картографског материјала?

Јесте. Уништено тог шестог априла 1941. Бесповратно. Да бисмо заборавили ко смо.

Али, није то био први пут.

Током истраживања за бесплатну књигу „Гвоздени пук“ откривени су у подаци о сличним злочинима, мањег интезитета, али не мање окрутности, и у Првом светском рату. Не, не мислимо ту на гранатирање зграде Народног музеја, него на – уништавање ћириличних књига.

Ко узме у руке „Хрватски дневник“ од 22. априла 1916, може јасно да види да „судбени сто у Загребу забрањује и има да се ништи спис „Српско родољубље и отачаствољубље“ од Др. Војислава Бакића“. Образложење је да се у томе говори о „српској мисли, која није растумачена… али тај спис претпоставља да Срби знаду шта је српска мисао, а она је, како је познато, чисто политичка у горе наведеном смислу (у смислу ширења незадовољства двојном монархијом, Аустроугарском).

На томе се није стало. Митровачки судбени сто наредио је тада и забрану и уништавање следећих књига: „Српска конверзациона граматика“ од Војислава М. Петровића, „Браћа Прибићевић“ – штампана песма Драгана Аничића“, али та судба је чекала и све примерке књиге „Песмарица за православне вероисповедне школе“, од Александра Јорговића.

Да не пишемо ћирилицом. Да не певамо оно што нам је души. Да не славимо Бога као наши стари.

И, то није све. Беловарски судбени сто тада наређује забрану и уништавање списа „Ратна слава“, коју је писао анонимни аутор с потписом „Хрват“, а петрински судбени сто је забранио „Албум српских народних пјесама за брач, гусле, мандолину и др.“ од Д. Хрузе, штампано у Сиску.

Нема певања наших песама. Нема читања наших књига. Има да се униште, да се све затре. Сећање – највише.

И угарски министар трговине забранио је поштански пренос у земље угарске круне овим ћирилицом писаним књигама: „Стара Србије и Арбанаси“ из штампарије Доситеја Обрадовића, затим „На развалинама српског царства“ и „Родољуб“.

Да, онај потоњи април ’41. јесте био страшан. Није био и једини језив по наша сећања. Није уопште. И није био први „шести април“ у нашој новијој историји. А ни последњи.

—

Сећања настављамо да чувамо на www.gvozdenipuk.rs – прикључите се.

Да не заборавимо ко смо.

(Хвала свима који су допринели да књига „Гвоздени пук“ поново угледа светлост дана. Ако желите да помогнете да ова идеја настави да живи, можете и сами да то учините на више начина. На пример, на месечном нивоу путем платформе Патреон (https://www.patreon.com/gvozdenipuk) или директним слањем прилога, за шта се упутства налазе на страници „Донације“.)