Шта треба да се зна о упокоjењу (у припреми)

Када нам неко близак премине, задеси нас такав бол због губитка да не знамо шта нас је снашло. Из тог разлога потребно је да се унапред припремамо за такву ситуацију, како бисмо могли да схватимо и прихватимо ту нову, трагичну ситуацију у којој смо се нашли. Иако се можемо припремити за такве тренутке, а наравно да можемо, тада, када нам се неко упокоји, то уопште није лако поднети. Психолошки шок који настаје по примању вести о смрти драге нам особе, у први мах може да узрокује готово категорично неприхватање новонастале ситуације. Скоро по правилу се јавља неразумевање и потпуна конфузија. Ово је, често, најтежа фаза, и од тога како ће она бити завршена, увелико ће зависити и даљи процес проласка кроз бол. Обично после неколико месеци, као одложена реакција на шок, могу да се јаве здравствени проблеми. После још неког времена, то почиње да јењава. Али, шта радити са раном…?

Па, пре свега треба схватити да упокојење није крај живота! А шта се после преласка из материјално-духовне у чисто духовну сферу дешава, бар по нашој вери, о томе готово да ништа не знамо. Е, ово је књига о томе. Из њеног садржаја можете сазнати следеће:

Душа је бесмртна!
Шта се догађа са људским телом после упокојења?
Шта се дешава са душом после упокојења?
Свест душе о изласку из тела
Суђење души
Још мало о привременом суђењу…
Живот на земљи је само припрема за коначно коначиште
Шта је «спасење» и како се спасавамо?
Пост, молитва и причешћивање су пут у спасење
За шта се све суди души?
Да ли има „помиловања“ за упокојене?
Речи светитеља о истом овом
Духовно виђење непосредно пре упокојења
Молитва за исход душе
Сусрет са упокојењем
Шта прво треба да урадимо кад нам се неко упокоји у кући?
Зашто треба да гори кандило кад се неко упокоји?
Зашто носимо црнину?
Комеморације
Купање, одевање и полагање покојника у ковчег
Пут душе прва два дана после упокојења
Шта су помени и парастоси?
Опело и погреб
Да ли су сва опела иста?
Опело над хришћанином лаиком
Кремација
Сам чин сахране
Који је смисао даћа (подушја)?
Шта су трпезе љубави или агапе?
Помоћ јереја
Припрема и погреб монаха
Погреб свештеника и архијереја
Када се, и коме, не може одржати опело?
Опело упокојених на Васкрс и током Светле седмице
Пут душе од трећег до деветог дана после упокојења
Шта се бива са душом између деветог и четрдесетог дана од упокојења?
Четрдесетница
Шта бива са душом после 40 дана од упокојења?
Шта ми можемо да учинимо за упокојене?
Како треба да изгледа ваљан однос према гробљу?

А ево шта један од тих наслова крије:

Шта се бива са душом између деветог и четрдесетог дана од упокојења?

Некако у то време душа пролази кроз легионе злих духова који је оптужују за разне грехове у које су је они сами увукли. Колико су ужасни ови демони, може се видети из тога да је сама Богородица, када јој је Арханђел Гаврило саопштио вест о приближавању њеног одласка са овог света, молила Сина Свог да јој избави душу од ових демона. Као одговор на Њене молитве, Сам Господ Исус Христос је сишао с Небеса да прими душу Пречисте Своје Мајке и одведе је на Небо. То се види на свакој православној икони Успења Пресвете Богородице. Ми тај празник славимо као Велику Госпојину.

Код православних мислилаца јавила се велика расправа око појма „митарства“. Митарства су препреке, царине, коју постављају зли демони на путу душе од Земље до њене отаџбине. Има их двадесет и на свакој од њих се истражује овај или онај грех. Прошавши једно митарство, душа прелази на следеће и само ако их све успешно прође, може да настави пут, избегавши да буде одмах бачена у Ад. Ми не треба да се упуштамо у то да ли баш има толико митарстава или нема, шта се тачно на сваком дешава, како може и шта може да нас искупи на неком митарству, јер су нам мала знања, а нисмо ни поправљали свој духовни вид, па не можемо да уочимо све замке које иду уз то учење. Руски духовници кажу да описи митарстава представљају „модел“ мука које душа подноси после смрти, а да се индивидуална искуства могу јако разликовати. Но, не сме се никада сметнути са ума да се душа стварно, врло брзо после упокојења, излаже суду (појединачном) на коме се „сумира“ шта је урадила у невидљивој борби коју је водила (или није водила) на земљи против палих духова.

Због тога нам је потребно да знамо како све можемо да упаднемо у њихову клопку. А демонске клопке су тако заводљиве… О, како је зло примамљиво! Како уме да се заогрне лепотом, мирисом, бојом, укусом, ласкањем, могућностима, високим стандардом… Кад бисмо видели у томе њихову праву природу, па ко би био толико луд да сам уђе у њихове тамнице?! Али, ми се нисмо испуњавали Светим Духом кроз пост, молитве, покајање и причест, нисмо ни изграђивали свој унутрашњи вид, те и не можемо да видимо како зло изгледа и у чему се скрива да би нас намамило. А пошто Бог зна и колико смо плашљиви, он не допушта да видимо правог демона, јер зна да би смо се на смрт престравили. То могу да виде само они утврђени у вери испуњеношћу Светим Духом. Онај човек који се јесте испуњавао Светим Духом, може да зна и како се зовемо, па нас ослови именом, а да му уопште ништа о себи нисмо рекли. Дакле, за живота се испуњавамо или Светим Духом, или злим духом, а да то, можда, уопште не знамо. Е, то што не знамо, сазнајемо, на жалост, од деветог до 40-ог дана од упокојења, кад ће се одредити наше привремено место у коме ћемо обитавати до Страшног суда.

Сећате се оног писма Светог оца Теофана Затворника мужу његове сестре која је тада била на самрти? Он у наставку пише: „Убрзо после смрти почиње подвиг проласка кроз митарства. Тамо ће јој бити потребна ваша помоћ! Мислите на ово и чућете њен вапај вама упућен: „Помозите!“ Ето на шта треба да усмерите сву вашу пажњу и љубав. Мислим да ће најстварнији показатељ ваше љубави према њој бити ако се, од тренутка смрти, остављајући другима бригу о телу, одвојите и у самоћи утонете у молитву за њу која је у новом стању, јер она сада има нове и неочекиване потребе. Стално будите окренути ка Богу у молитвама – за помоћ њој, не само у току шест недеља, већ и дуже. У Теодорином казивању, златници које су Анђели узимали из вреће да би је избавили од митара (цариника) биле су молитве њеног старца, духовника. Исто ће бити и са вашим молитвама… Не заборавите ово да чините… То је љубав“.

И овде се срећемо са појмом „митарство“, који вероватно има дубоке корене још у предхришћанским културама… Критичари православног учења о митарствима, кажу руски оци, превише буквално схватају сваку реч, уместо да „бар ту форму схвате као несумњиву метафору“. Рационалисти га потпуно одбацују. О томе је писао и отац Серафим Роуз, но, рекосмо већ, ми не морамо то да знамо, јер немамо основу на које се могу наслонити нове информације. Наше је да научимо шта је грех пре него што се упокојимо, јер ће нам се за грехе сигурно судити када се упокојимо. А, заправо, кад мало боље сагледамо, најбрже можемо да сазнамо шта је грех управо у казивањима о митарствима какво је „Митарства блажене Теодоре“. То казивање треба и посматрати као најкраћи списак грехова. А и као опомену да треба да чинимо милосрдна дела за покој душе наших ближњих. Међутим, у митарствима се крије једна опасност – не говори се о стицању Божје благодати! Испаде да је довољно да се човек сам потруди да се понаша по Божјим законима и да ће право у Царство небеско. Као да му Бог уопште не треба. Без благодати, запамтимо, нема спасења. Значи, треба и не грешити и пунити се Духом светим. Само казивање о митарствима, као списку грехова, најлакше можемо наћи на интернету, а могу се наћи и штампана издања. Ту треба само да прочитамо и запамтимо за шта ће нам се судити. А сигурно ће нам се судити, веровали ми у митарства или не. Ад постоји, као што Царство Небеско постоји. Јер, ако нема Ада, зашто је Исус Христос силазио у њега да душе ослободи вечите смрти? Зашто је васкрснуо? Не како, то и није питање, то су Божија посла, него зашто? Јер, ако нема васкрсења, шта је хришћанство онда? Пошто ми православни хришћани верујемо да је све како пише у нашем Символу вере (то исто мора да се научи напамет, као Оче наш!), онда знамо да ће бити и другог Христовог доласка. Али шта се дешава до тада са душом упокојене личности, до тог другог доласка? Ево једног врло корисног приступа:

Данас би нам свештеник Георгије Максимов, руководилац сектора апологетске мисије Синодалног Мисионарског одељења Руске православне цркве, овим објашњењем помогао: „Постоји Пакао као место предочекивања. После смрти, душа грешника одлази на Појединачни суд и после тога се налази у том месту предочекивања. Ово место је привремено до Свеопштег Васкрсења, када ће се душе спојити са својим васкрслим телима. А већ након Страшног Суда, душе праведника ће поћи у Небески Јерусалим, а душе грешника ће бити бачени у „ге(х)ену огњену“. („Ге(х)ена огњена“ је, да сад не објашњавамо подробно, оно што ће постојати вечно). „Из „геене огњене“ нико неће моћи да пређе у Рај. Међутим, то се тиче будућности. До тада се душе налазе у месту предочекивања. И овде, као што се то дешава и у животу, кад човек очекује нешто лоше, он се већ мучи. Иако то лоше још није наступило, само знајући да га очекује, он од тога душевно страда. Исто је тако и у том месту, које се назива Пакао. Ове душе грешника, по гласу своје савести, знајући шта их чека у будућности, већ се муче, иако непосредно мучење, какво ће бити у „гехени огњеној“, за њих још не постоји. Одавде, по вери Цркве, из овог места, душа умрлог може да буде изведена. Међутим, не свака душа, већ душа хришћанска. Главни избор, који у овом животу прави сваки човек, је – да ли је са Богом или није. И овај суштински избор, већ након упокојења није могуће да се измени. Међутим, ако се говори о хришћанима, то јест, о људима који су веровали у Христа, који су стремили Богу, али су по свом животу били несавршени, и у том несавршеном стању, тј. неочишћени од греха, су отишли, онда Црква може, молитвама, да изведе њихове душе из Пакла. Зато што је њихов општи смер био исправан, они су били у Цркви Христовој, веровали су Њему, стремили, али им је недостајало покајање, недостајала су им добра дела, недостајало је исправљање сопствених душа у пуној мери.

Све то може Црква да надомести својим молитвама, како знамо из Предања. Душе таквих, несавршених, хришћана могу бити изведене са тог места предочекивања, због молитава Цркве. Могу бити преведене из места предочекивања казне у место предочекивање награда, где се налазе душе праведних и Светих. Ако се говори о душама људи који нису били православни хришћани, атеисти, незнабошци, тим пре богоборци, ако се говори о свесним самоубицама, онда Црква не може својим молитвама да изведе њихове душе из пакла. Избор, који су они направили, не мења ни Господ. Схватам да ова тема за верујућег човека може да буде јако горка, пошто је, рецимо, умро отац, отишао као неверујући, отишао без мира са Богом. Ми желимо, наравно, да он буде у Царству Божијем. Међутим, Царство Божије није само „добар смештај“, схватате? Пакао није „лош смештај“. Једино човек који воли Христа ће се радовати томе. Биће срећан због свог општења и постојања са Њим. А сетимо се наших неверујућих рођака који смо знали. Ако бисмо им током њиховог живота рекли „Хајде у цркву, идемо да се исповедиш, причестиш“, па и говорили смо – они нису хтели. И шта сад? Бог их не мења, не приморава да Га воле, не мења њихов избор, а не даје ни нама могућност да мењамо њихов избор, као што смо се за време живота трудили да их приведемо. А да смо их на силу привели и натерали да се причесте, каква би корист од тог причешћа била, рецимо? Или да их силом натерамо да се крсте? Знам за такве примере. Након тога је човек још више лутао, још горе је постајало. Од тога нема никакве користи, ако човек сам није стремио ка Богу. Овај избор ми, нажалост, не можемо да изменимо. Ми знамо да је то горко, али то је истина Божија. Међутим, неки питају: „Ако већ не можемо да изменимо, који је смисао да се молимо за њих?“. За људе који нису припадали православној цркви ми не можемо да приносимо молитве, да се молимо за имена записаним на цедуљама на проскомидији, међутим, можемо да се молимо у нашој домаћој личној молитви. Одговор зашто се молимо за њих, даје нам Предање Цркве, које нам говори о примерима, о, на пример, преподобном Макарију Египатском, који се молио за упокојеног незнабожачког жреца, а који је осећао олакшање због молитава Светитеља. Говорио му је: „Ми, који смо овде, осећамо олакшање када се молиш за нас“. У томе се састоји смисао наших молитви. Иако ми не можемо кардинално да изменимо оно што су изабрали нама блиски људи, који су умрли без мира са Богом, Бог може, због наших молитава, да покаже милост и дарује им нека олакшања њиховог положаја у месту где се налазе. Овде се можемо сетити изреке о неизлечиво болесним људима: „Ако не можемо да га излечимо, то не значи да му се не може помоћи“. Све то можемо да радимо и у односу на умрле, који нажалост, нису изабрали Бога. Иако то не може да измени њихов избор, у крајњој линији, Господ због наших молитава, видећи нашу љубав, указаће им неко олакшање положаја у коме се налазе“[1].

Природно је да човек уздрхти над овим увидима. То је оно што називамо „страх Божји“. Поновимо још сто пута, страх Божји није страх од Бога који кажњава, како се обично мисли. Бог не кажњава. Што бисмо ми волели неког ко кажњава? Толико луди баш и нисмо. Ми се сами упућујемо у Ад, често несвесно идући тамо по својим слабостима и подметнутим, а после прихваћеним, страстима. Нама је Бог дао путоказе како да тамо не одемо. То су Закони Божји. То је и Предање. То су и опомене које нам Бог даје кроз људе и догађаје. Ако негде пише „Пази, провалија!“ ко је крив ако нећемо да се понашамо по том упозорењу и погинемо? Ко је крив ако уопште кршимо прописе? Бог?! Никако. Он нам је и дао упутства, а наше је да ли ћемо по томе да се владамо, јер нам је дао и слободну вољу. Кршење тих правила је грех и сваки се на суду процењује. Наравно да је проблем што не знамо шта је грех. Цело човечанство због тога страда. Ми нисмо ништа посебно. А опет нас Бог толико воли… Многи се питају „Ако је Бог такав, зашто допушта оволико страдање?!“. Страдање увек бива да бисмо се променили. Најчешће је оно последица личног и колективног чињења зла или нечињења добра и требало би да нам послужи искључиво за сопствено поправљање у смислу придржавања Божијих упутстава за живот.

Ево размишљања оца Рафаила Карелина о равнодушности савременог човека према Богу, што није ништа друго него духовно слепило. Он између осталог каже:

„Догматско изопачење видим у стремљењу модерниста да прераде, у суштини да укину, православну сотериологију (науку о спасењу), да из ње изузму догмат о искупљењу и створе нову сотериологију под називом „морална теорија спасења“. Догмат о искупљењу представља срж хришћанства. Спасење људског рода од стране Христа остварило се у томе што је Распети Месија примио на Себе, кроз Своја страдања и мучења, казну која је по праведности Божијој вечно требала да притиска људски род. Господ нас је заменио Собом и тиме сјединио праведност са љубављу, а љубав са правосуђем – у томе је смисао Голготске жртве…

…У годинама пре револуције претходног бунтовног века, почео је покрет обновљенства. „Обновљенци“ су говорили да савременог човека више не може да надахне учење о искупљењу, да су неопходне нове идеје. Хуманизам као култ човека није желео и није допуштао искупљење, у томе је видео унижавање достојанства људске личности; њега је више задовољавало друго учење – како човек спасава самога себе кроз испуњење јеванђелских заповести и подражавање Исуса Христа као моралног обрасца за људе. Притом је део модерниста допуштао да је Христос идеални човек, док су други сматрали да је Он грешник Који се путем борбе са грехом и страстима, које су живеле у Њему, постепено усавршавао и коначно победио грех за време крсних страдања. Ово лажно учење представљало је Христа не као Искупитеља, већ као педагога и отварало пут за христијанизовану теософију и гностицизам. Важно је запамтити да су древни гностици, докети, одбацивали догмат искупљења, сматрајући распеће и Христова страдања привидним. Апостол Јован Богослов је забрањивао хришћанима да имају било какав контакт са гностицима. Историја се понавља, и у прошлости можемо наћи сличности са данашњицом“.

Ова књига је можда најважнија. Њу кад прочиташ, остале се саме наређају.

[1] Из књиге „Шта треба да се зна о греху“, истог аутора;