ДВА ВИТЕЗА, врло кратка песма из 1917. која оставља без даха

Само 16 стихова, у десетерцу, има једна нестварна песма коју нећете наћи у читанкама, а ни у историјским уџбеницима. Штета што је тамо нема, али, промениће се то. Просто… тачно стотину година лежала је у књизи за коју мало ко зна.

У тих 16 стихова из 1917. године описано је једно јунаштво припадника специјалних снага српске војске током Првог светског рата.

Њих двојица су били четници Војводе Вука, задужени да код Лерина у августу 1916, у почетним фазама борби на Солунском фронту, са својом јединицом диверзантским акцијама начну бугарске редове. Почетни успеси изазвали су велику акцију Бугара, који су 4. августа послали читаву Коњичку бригаду у јуриш на тај, далеко малобројнији, део снага војводе Вука.

Повлачење пешке пред огромном силом – може да буде успешно, али ни бежање трком не помаже када сила стиже на коњима. Да би се спасла већина, неко је морао да се жртвује. Да остане уз два митраљеза и колико-толико успори коњички јуриш, док се остатак домогне безбедних положаја.

Када су тог 4. августа 1916. видели изненади долазак и одмах јуриш огромне бугарске коњице, резервни поручник Божидар Милачић и резервни потпоручник Јеласије Дамјановић, један из Топлице, други из Гоњег Милановца, повикали су осталима да се повуку и – залегли за два митраљеза. Знајући да ће да погину, остали су баш ту, да би браћу спасли.

Бројна браћа су их послушала. Сви су почели да се трчећи удаљавају од њих двојице. А онда, ипак, један по један, вратило се њих неколико. По неколико најбољих другова се баци на земљу, покрај њих двојице. Непун вод покрај једног и исто толико покрај другог јунака. Ставише по пет метака у своје Маузер пушке и, са Божидаром и Јеласијем, решише да спасу остатак српских снага. Цена – највећа која за ближњег може да се да.

Бугарска бригада је умела да има и 2.000 коњаника. Није познат тачан број у поменутом јуришу, али се извори слажу да је „цела бригада“ јуришала „на не више од тридесетак пешака“. Божидар, Јеласије и њихови највернији другови стали су пред огромну, надолазећу силу, која се попут огромне линије, „лесе“ како се то говорило, приближавала да их прогута. Дочекали су силу, спасили остатак јединице наневши огромне губитке непријатељу и – ушли у историју.

Из ње су управо устали и истрчали овде пред вас, кроз стихове Милосава Јелића из 1917.

ДВА ВИТЕЗА

Пољем језди коњичка бригада,
а гледе је два витеза млада

Божидара бес обузе стари,
па ускликну „Оно су Бугари!“

Јелесије насмехну се само:
„Разумем те! Да их дочекамо!“

И два вода јуначкога рода.
Старим сјајем засину слобода.

Кад затутња поље од Лерина
кличу Срби к’о да пију вина,

А кад црна приближи се ниска –
прште небо од пучана вриска.

Леса пада у крви и пени,
док сви Срби беху исечени.

Проређена одступа бригада,
мртва леже два витеза млада.

(Хвала свима који су допринели да књига „Гвоздени пук“ поново угледа светлост дана. Ако желите да помогнете да ова идеја настави да живи, можете и сами да то учините на више начина. На пример, на месечном нивоу путем платформе Патреон (https://www.patreon.com/gvozdenipuk) или директним слањем прилога, за шта се упутства налазе на страници „Донације“.)