You have 0 items in your cart
Звао се Петар. Са 18 година је у Великом рату оборио први немачки авион. До 19. рођендана оборио их је чак 13. Ово је кратка, чудесна прича о њему.
Прадеда му је био Миша Анастасијевић. Знате оно чувено Капетан Мишино здање, сад је у њему ректорат Београдског универзитета? Е, капетан Миша, чувени трговац и још чувенији добротвор, имао је преко 10.000 запослених, 74 брода за превоз соли, а новац није само зарађивао, већ и делио. Истина, нешто је и позајмљивао страним кнежевинама, али и поклањао гардеробу женама Горњег Милановца, јер је родом био из тог краја, финансирао београдско читалиште (књиге су, биле и остале, важне), основао бесплатну школу на свом имању, оставио чувену задужбину коју споменусмо. Да спасе душу: за-душ-бина је, уосталом, изворна реч.
Капетан Миша је једну ћерку удао за председника Владе Јована Мариновића, она је добила Велизара, који је студирао технику у Санкт Петерургу, а он је 1898. добио Петра, након што се преселио у Француску. И, мали Петар, или Пјер како су га тамо звали, брзо је показао нестварне способности. Школовао се у Паризу и Ирској, а по избијању Великог рата, као малолетан, стрпљиво је чекао 18. годину. Тада се пријавио у војску, у њој је уврштен у чувени 27. пук „драгуна“, како бисмо ми називали те пешадијске јединице које су коње користиле за кретњу, не за борбу. Французи су их звали „драгони“ – змајеви. Ипак, Петар није дуго остао у тој служби, пребачен је у ваздухопловни сервис затраживши додатну обуку – за пилота.
Осмог септембра 1917, добио је са својом ескадрилом задатак да се упусти у борбу за „Албатросима“, немачким ловцима који су исте те године разнели добар део британске ваздухопловне машинерије, оборивши им на Западном фронту чак 275 авиона у „крвавом априлу“ изнад француског Араса. Иако тек 19-годишњак, у свом „Њупорту 24“ успео је да у борби изнад Марне обори немачког „Албатроса“ и безбедно се врати у базу. На чуђење и одушевљење сабораца из његове јединце.
Први орден, Војну медаљу Француске, добио је 22. децембра, када је оборио трећег противника, а у образложењу је писало „Успешни јуршни пилот, добровољац у свим својим мисијама, показао је непоколебљиву и задивљујућу дрскост, али и жар. Већ је имао 30 борби, често се из њих враћао у авиону изрешетаном мецима и шрапнелима“.
Колегама је био симпатичан. Храбар, иако врло млад. Заволели су овог несуђеног „пешадијског коњаника“, потпуно га прихватили и, врло брзо, почели да се диве „малом змају“. Иако је у рат ступио тек по пунолетству, а учествовао у њему непуних 15 месеци, са 21 потврђеним обарањем немачких авиона, доспео је на 13. место најуспешнијих француских пилота свих времена.
„Мали Змај“ је погинуо 1919, на аеро-митингу у Бриселу, услед квара авиона, као носилац ордена француске Легије части, која му је додељена током рата уз следеће образложење: „Јуришни пилот изузетно велике храбрости. Задобио дивљење његове ескадриле због начина на који је улазио у тешке, свакодневне борбе, са дрскошћу за пример. Седам непријатељских авиона је оборио у претходна два месеца“. Укупно 21, пре 21. рођендана.
Ова прича о Петру Пјеру Мариновићу није ту само њега ради. Већ и због његовог прадеде ради. Неко је од задужбина овом народу остављао зграде, неко живот, неко књиге. Зато је књига „Гвоздени пук“ и бесплатна, а када се скупи новац за ново издање, и даље ће се делити. Ова прича о „малом змају“ ту је само да нас подсети – колико тога не знамо, а то је… права штета, зар не?
Сећање на славне претке и даље ћемо да чувамо на www.gvozdenipuk.rs
(Хвала свима који су допринели да књига „Гвоздени пук“ поново угледа светлост дана. Ако желите да помогнете да ова идеја настави да живи, можете и сами да то учините на више начина. На пример, на месечном нивоу путем платформе Патреон (https://www.patreon.com/gvozdenipuk) или директним слањем прилога, за шта се упутства налазе на страници „Донације“.)
