У војсци некадашње Србије, којој је припадао и Гвоздени пук, најважнија је, модерним речником објашњено, била „екипа из краја“. Људи који се знају. Који су неретко род. Који живе заједно. Који имају сличне муке, сличне навике, исте потребе. А пук је управо представљао такав скуп људи.

Србија је, до коначног ослобођења Балкана од Османске империје 1912., када и почиње славна прича о Гвозденом пуку, била подељена у пет војних целина.

Те дивизијске области (а чули сте за њих по именима дивизија – Дунавска, Шумадијска, Моравска, Тимочка и Дринска), имале су по четири елитна пука. Нећемо сада о томе шта је „први позив“, други, трећи, већ само да је тај први позив био та елита. У питању је ударна снага народне војске, састављен од момака, људи од 21. до 31. године старости. Четири пука, дакле, у једној дивизији. А пук је био основа српске војске. Екипа из краја. Сваки пук је имао: неки редни број (Први је мобилисан у Врању, Други у Прокупљу, 7. и 18. у Београду и тако даље) и неки назив (12. је имао име „Цар Лазар“, а Други, касније назван „Гвоздени“ имао је име „Књаз Михаило“). Дакле, не постоји „други гвоздени пук“, како неки мисле да се та јединица звала, јер није постојао „први гвоздени пук“, већ је постојао само „други (редни број), запета, ‘гвоздени’ (надимак) пешадијски пук“.

Састављен од око 4.500 војника, сваки пук је био подељен на четири батаљона. Логично, у сваком батаљону било је нешто преко хиљаду људи. Гвоздени пук, дакле, није „10.000 људи“, иако је скоро толико и прошло кроз њега, нити „мала дружина“.

У Гвозденом пуку су били војници из Моравске дивизијске области, а мобилисани су из четири тадашња среза – Прокупља (у коме је извршена мобилизација 1912. године), Блаца, Лебана и Куршумлије.

Четири батаљона су, тако се чинило лаичком оку – наступала „сваки за себе“. Наиме, сваки батаљон јесте имао свог команданта, који је одговарао и био хијерархијски потчињен команданту Пука. Али, када би батаљон добио задатак, тај задатак не би у себи садржао како батаљон нешто да уради, већ шта треба да оствари.

То, како је сваки батаљон извршавао свој задатак, зависило је, наравно, од војника, али понајвише од старешине батаљона. Обично би два батаљона ишла напред, један покрај другог, „одржавајући везу“ (бити у видокругу, бити у могућности да се комуницира у свакој ситуацији), а друга два би, најчешће, била иза, као резерва. Улоге би се мењале из дана у дан, некада из сата у сат.

У историји Гвозденог пука, од 1912. када је започео да крчи свој пут у славу, до 1920. када је демобилисан, само један… један једини пут – читав пук је кренуо заједно на непријатеља.

Али, о томе више у роману о Гвозденом пуку. Исечак од 150 уводних страна вас чека на страници „Преузимање„, а остатак у штампаном издању.

(Хвала свима који су допринели да књига „Гвоздени пук“ поново угледа светлост дана. Ако желите да помогнете да ова идеја настави да живи, можете и сами да то учините на више начина. На пример, на месечном нивоу путем платформе Патреон (https://www.patreon.com/gvozdenipuk) или директним слањем прилога, за шта се упутства налазе на страници „Донације“.)

Related Posts

Гвоздени пук

Ово јесте сајт о Гвозденом пуку, али је заправо посвећен првом роману о њему и још неким, врло важним књигама.