
Једна од најневероватнијих, најтужнијих, а најузвишенијих фотографија из Првог светског рата.
На њој се види мајка српског војника која носи лобању и кости погинулог сина, у лето 1916, на Солунском фронту. Украсила их је невеном, цвећем којим је најчешће и кићена војска када је кретала у рат. Није војсци било потребно сечено цвеће, народ га је китио њиме, „китећи живог Христа у ономе ко је пошао да да живот за другог“.
Ова мајка је дала сина својој отаџбини. А он је дао свој живот за њу. За друге, за род свој.
Србија је, према подацима Мировне конференције у Паризу о жртвама војске и народа, у Великом рату дала 1.247.435 живота за слободу. Није било невена за све. Али, слобода је извојевана.
Слава прецима који су дали највредније, свој живот, за друге.
За нас.
И слава свим мајкама, свим женама овдашњим, којима, због свакодневних жртава, захвалност припада сваког дана у години, не само једном, у марту.
(Хвала свима који су допринели да књига „Гвоздени пук“ поново угледа светлост дана. Ако желите да помогнете да ова идеја настави да живи, можете и сами да то учините на више начина. На пример, на месечном нивоу путем платформе Патреон (https://www.patreon.com/gvozdenipuk) или директним слањем прилога, за шта се упутства налазе на страници „Донације“.)
Ово јесте сајт о Гвозденом пуку, али је заправо посвећен првом роману о њему и још неким, врло важним књигама.