You have 0 items in your cart
Ово јесте сајт о Гвозденом пуку, али је заправо посвећен првом роману о најчувенијој и најодликованијој јединици српске војске.
Дарко Николић је новинар овдашњи. Аутор је књиге „Гвоздени пук“. Али, и не само то. Некадашњи студент генерације, писању се посветио најпре у свету спортског новинарства. Биографија би, рецимо, могла да му гласи овако:
Свидело се његово поменуто спортско писање и странцима, па је постао дописник ФИФА – и то на кратко, дописник УЕФА – на нешто дуже, а и дописник ФИБА из Србије, што је био скоро десет година. Бавиo се писањем за спортске веб-странице Блица, за чији интернет сајт свакодневно писао 11 и по година, док није себи признао – да је радио у једној „машини за млевење људског меса“.
Отишао оданде захвалан за пружену прилику и познанства са бројним дивним колегама – и посветио се неким другим писањима.
Своје дипломе, а има их са овдашњих школа, али и после неких стипендија и завршених усавршавања, не схвата превише озбиљно. Ваљда јер му је, још као малишану, патријарх Павле на поносне речи да је “вуковац” уз осмех, оним својим чувеним гласом одговорио: ”Имаш добре оцене? Лепо је то… Само, упамти: живот ти не зависи од знања, него од понашања”.
Рођен је у Београду 1977, као бруцош доживео почетак великог студентског протеста, схвативши тада, или ипак мало касније, да револуција почиње пре свега у сопственој глави, и то као борба са сопственим слабостима, а тек онда на улицама.
Радио, поред новинарског посла, и као предавач у београдским сиротиштима, у којима је малишане подучавао “компјутерским чаролијама”, како је преименовао часове информатике. После искуства са 153 ђака, вечно остао везан за њихове судбине, а и решен да новим генерацијама остави – нешто корисно. Књига „Гвоздени пук“, која је била и остала бесплатна, је први степеник на том путу.
Рођена 1952. године у Београду. Завршила је Факултет драмских уметности, одсек Организација сценских и културно-уметничких делатности и дипломирала на катедри за Менаџмент у култури, са просеком 9,37. Магистрирала на теми „Традиционална култура као потенцијал за развој туризма“
Докторирала на теми „Верски туризам и СПЦ“.
Код проф. др. Тијане Косановић Мандић завршила специјалистички курс из психологије.
Радила на Телевизији Београд од секретарских послова на пројектима (квиз „Икаров лет“), преко сценаристичких (Дечја редакција, документарни филм „Звезде из Звездана“; серија откупљена, не емитована „Клинци олимпијци“, преко уредничко-ауторских емисија (серија „Право детета“, која је покретала јавност на акцију, као што је помоћ београдској Дечјој универзитетској клиници у Тиршовој, чиме је вратила донаторство у Србију), до сарадње у Истраживачком центру РТС на пројектима који су се одвијали у сарадњи са Академијом наука у Бечу, одељењем за адиторијум.
На ТВ Крагујевац урадила је серију документарних филмова, од којих је један учествовао на Фестивалу у Бару, а други је презентован шведској јавности, после чега је уследио позив шведских власти (Svenska institutet) аутору дa посети Шведску у својству експерта за област којом се бавила.
Позоришна делатност се односи на писање текстова (представа „Банетов сан“ у режији Милана Караџића изведена 1985. године), али пре свега се односи на организаторске послове (Сарадња са позоришним кућама: Београдско драмско позориште, Мало позориште и позориште „Бошко Буха“).
Новинарски посао је обављала повремено, према својим потребама, у дневним листовима у периоду од 1990. године до 1998. Такође је сарађивала и са Радио Београдом.
Организација културних дешавања донела јој је неколико признања (За акције „-10%“ (1986), „Оружје, збогом“ (1989) додељен је „Ружичасти grand prix“). Прву награду је примила са седам година (Библиотека „Вук Караџић“), највише њих за покретање акције за помоћ дечјој клиници у Тиршовој и враћање донаторства у Србију, а најдраже признање је добила од Српске Православне Цркве, 1999. године.
Била је власник агенције за маркетинг и истраживања у области друштвених наука, у оквиру које је најинтересантније истраживање оно у 58 школа на тему положаја ученика.
За СПЦ је 1999. усред бомбардовања, организовала и реализовала светски ликовни конкурс на тему „2000 година хришћанства“ у 89 градова и села, после чега је ЊП Митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић предложио за члана Комисије за просвету Светог Архијерејског Синода СПЦ. Била консултант на изради уџбеника за веронауку.
Заједно са братством манастира Хиландар обновила је рад Друштва за заштиту и васпитање деце из 1879 године и била први његов управитељ. Била је члан Одбора за права детета Србије 1989-1991. године, а председница Одбора за права детета Београда 1997-1990. године.
Аутор је пет књига.
На предлог Министарства културе, Влада Републике Србије је као нестраначку личност поставља на место директора националног Ансамбла игара и песама Србије „Коло“.
Због тешке болести, подноси оставку на ту функцију. Током дуготрајног опоравка била је незапослена, без примања. Сада је пензионерка.
Говори енглески и руски.