Арчибалд Рајс и његове важније речи од оних из „Чујте, Срби“

Замислите да сте везани на воденички точак. И сваки пут када удахнете ваздух, бајонет вас прободе. Не, није то сцена из филма. Из Србије је.

Арчибалд Рајс је написао и значајније књиге о нама од „Чујте Срби“. Само, нису нас ни о њима учили у школама. А ево зашто би то морало да је случај.

Можда због тога што је добри Швајцарац забележио да је војник „А. Х“ из 16. аустроугарског пука, признао да је поручник из 57. пука наредио да се помоћ не указује за 12 рањених српских војника које су пронашли, а ко се то усуди „његов револвер ће да му пресуди“. Неколико мађарских војника је заклало рањенике, што ножевима, што бајонетима с пушкама. Бог да душе спасе тим мученицима, који отпор нису могли да пруже и да су хтели.

А можда би требало због сведочења војника из Бобова, Младена Симића, које Рајс записа, а који рече да је као војник 17. пука лежао међу мртвим и рањеним друговима када је дошла аустроугарска војска до њих, па се направио и он мртав видевши да рањене убијају. Милости ту није било.

Чак и кад би се на милост наишло, а десеторицу заробљених рањеника из нашег трећег прекобројног пука окупатор је најпре превио, убрзо би она устукнула пред дивљаштвом: чим је кренуо противнапад српске војске, Аустроугари су рањенике убили да не би били ослобођени.

Убијено је и педесет српских војника који су се, окружени од стране два пука, предали, па уведени у кућу и масакрирани, што је Рајс забележио, фотографисао и записао „нека овај трајни запис послужи као вечно сведочанство о кршењу закона о ратовању“.

Бележио је и како би генерали наређивали да се цивилно становништво уништава, па је покрај Шапца 60 сељана најпре закључано у цркву, а онда покрај ње бајонетима избодено на смрт. „Речено нам је да не трошимо муницију. Ја нисам могао то да радим. Ни да гледам, побегао сам“, писао је Рајс сведочење војника Д. Х. из 28. аустроугарског пука који је заиста побегао и предао се српској војсци, па открио да је осам његових сабораца извршило овај масакр.

Други војник, који се такође сам предао, Е. Х., учинио је то када је видео како код Околишта његов командир изводи из кућа педесетак жена, стараца и деце и води их испред своје чете као живи штит у ноћној борби. Сви су страдали од метака, што аустроугарских, што српских, који у мраку нису ни могли да виде у кога тачно пуцају, бранећи се притом од напада окупатора ка коме су усмерили своје пушке знајући само одакле се пуца на њих. Не и да постоји живи, српски штит. Бог душе да прости и свима у њему.

Учили би нас, да су нас учили, о обесном аустроугарском капетану који је појединачно шутирао једног по једног тачно 25 српских сељака. Који од њих би се огласио, лично би га устрелио из свог ватреног оружја.

Можда нас не би учили о томе да је у Добричу, 16. августа 1914. војник К. Х. који је пребегао – открио да су војници 37. мађарског пука убили „да ли једанаест или дванесторо деце, од шест до 12 година“. Можда нас не би учили, тешко је схватити да је неко масовно убијао децу. И то искључиво бајонетима.

Или појединачно, као петогодишњака ког је нашла српска војска кад је ослободила село Зулковић, убијеног па баченог псима. О силованим девојчицама и бакама, вероватно, не бисмо учили. Страшна су то сазнања. Као и она када се у Прњавору окупатор иживљава тако што окупи сељане, па инвалиде из два претходна, Балканска рата, убије на лицу места, а одводи једну по једну девојчицу и враћа их потом крваве родитељима. Али, оставио је Рајс и те записе. И многе друге за које не знамо, а ваљало би да знамо.

Али, могли бисмо бар да знамо за Максима Васића, за ког је Рајс утврдио, на основу депеша српске војске, а и сведочанства поручника Јеврема Герогијевића из Дринске дивизије, који је нашао тело и испитао сведоке, да су тог 55-годишњег Максима Васића везали за воденични точак, па кад год би се појавио пред њима, они би га убадали бајонетом. Док више није узимао ваздух. А и тад су га убадали.

Њему је посвећен овај текст, том незнаном, а морало би бити свима знаном Максиму Васићу, њему – и свим нама непознатим жртвама, због којих смо умало били сатрвени, а због којих је наша војска и урадила све оно што је потом урадила, васкрснувши после Голготе.

А васкрснули су наши славни преци јер су веровали да светло може и мора да победи таму. Само треба неко да га носи, као у Христовим речима у беседи на Гори, коју записа јеванђелиста Матеј: „Ви сте свјетлост свијету; не може се град сакрити кад на гори стоји. Нити се ужиже свјетиљка и меће под суд него на свијећњак, те свијетли свима који су у кући. Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела и прославе Оца вашега који је на небесима“.

Па, да наставимо да светлимо – и сећањима на наше претке који су кроз Голготу прошли да би због нас, садашњих васкрснули, али да светлимо и делима. Један од таквих покушаја је и бесплатна књига „Гвоздени пук“, (на чијој Фејсбук страници је најпре и била објављена ова прича), а читаву ову идеју и ви можете да подржите (смернице следе у закључку)

Да, стварно. Време је, ако не само због нас самих, онда због наших предака и оних после нас који долазе, да више не заборављамо ко смо. И да не заборављамо шта год да радимо, и где год да смо, да смо „видјело свету“.

А то ћемо бити само ако више не пуштамо да мрак заборава све прекрива.

(Хвала свима који су допринели да књига „Гвоздени пук“ поново угледа светлост дана. Ако желите да помогнете да ова идеја настави да живи, можете и сами да то учините на више начина. На пример, на месечном нивоу путем платформе Патреон (https://www.patreon.com/gvozdenipuk) или директним слањем прилога, за шта се упутства налазе на страници „Донације“.)

Related Posts

Гвоздени пук

Ово јесте сајт о Гвозденом пуку, али је заправо посвећен првом роману о њему и још неким, врло важним књигама.