
У Велики рат Краљевина Србија је 1914. ушла са војном организацијом са којом је две године раније, 1912, ушла у Први балкански рат. Није се још стигло са довршавањем војног рока у ослобођеним територијама, па је све некако „остало исто“.
Али, шта то уопште значи? Шта је дивизија, а шта батаљон? Колико људи има чета?
Ево једноставног начина да то упамтите.
У питању је одломак из првог романа о Гвозденом пуку, који се дели бесплатно.
Што се организације пешадије у српској војсци тиче, ево како је она описана у једном разговору из 1912, када је наша земља кренула да ослобађа од Османлија Косово и Метохију и оно што се тада Старом Србијом звало. Радња се дешава на садашњем стадиону ФК Рад, тадашњем хиподрому, или како се звало тада Тркалишту, на коме су се окупљали сви они који су се затекли у Београду, а чија су мобилизацијска места била широм Србије:
—
„Је ли, бре, Рус…“, умеша се сад Јанаћко. „Научи ли ти у коју јединицу уопште идеш?“, упита насмејан.
„Други пешадијски пук… Моравска дивизија“.
„Несигурно, војниче, несигурно. То мора да грми“, рече мајор Михаило Синђелић, па погледа Учу и нареди му да издекламује како треба.
„Редов Чедомир Антонијевић, први вод четврте чете другог батаљона Другог пешадијског пука… првог позива!“, рече гласно Уча.
Лазар се тихо насмеја, отпи вина које је наручио, па признаде: „Искрено, нисам баш начисто са дивизијама, пуковима, батаљонима и четама…“
„А, бре?!“, запањи се Јанаћко Јовић.
„Мене су ослободили војне службе после тог рањавања у Санкт Петербургу. Није да сам се потом интересовао… Признајем“.
„Како то да си у књигама сада?“, упита Салатило са ћошка стола.
Лазар се замисли. Хтео је да призна, али од стида ућута. Који трен касније одлучи да – слаже. Неки људи лакше живе са лажима, него са стидом.
„Рат је. Не могу да седим у кући, кад ми је нога скоро као нова“.
„Ето ти, Чедомире, видиш да и господа ратују, чак и кад не морају!“, срећно констатова Јанаћко. Али се брзо се окрену ка Лазару и насмејано лице поста строго: „Нећеш ми, вала, мајчин синко, у рат, а да не знаш како ти је организована војска!“.
„Вала, и не иде…“, добаци неко са стране.
„Не да не иде, него неће он да иде нигде од овог стола, док не научи као песмицу. Чедомире, приони, учитељски“, нареди мајор Михаило.
Уча уздахну, уви још једну цигарету, па отпи гутљај ракије и изговори само бројеве.
„5-4-4-4-5“.
Тајац.
Лазар подиже обрву.
„5-4-4-4-5“. Понови“, сада Уча нареди и би срећан што, као обичан редов, доби ту прилику.
„Пет… четири, четири, четири… пет“.
„Е, добро је. Знаш основно“, рече Уча, повуче дим и пусти га да се лагано пење уз танане, врло кратке бркове, који су се једва видели изнад усне.
„Тек сад не знам ништа, човече…“, признаде Лазар.
„Србија ти је подељена на пет делова. Војно посматрано, наравно. То ти је она прва петица. Пет је дивизијских области, ми ти припадамо Моравској“.
„Јасно?“, одједном се умеша Јанаћко, покушавајући да опонаша дубок глас мајора Синђелића.
„Аха, добро… Ма, јасно. Дивизије… Наша је Моравска. Онда овдашња, којој Београд припада, то је Дунавска. Имамо још и…“, покуша Лазар, пребирајући по сећању карту Србије. „Дакле, Моравска, Дунавска и имамо још и Шумадијску, Тимочку и Дринску. Да!“
„Ето ти га сад! Научи га Уча очас посла“, радосно ускликну Јанаћко.
„Јовићу, седи ту и ћути. Није Чедомир ни почео. Ово зна свако дете“.
Јанаћко послуша мајора. Отпи оно што му остаде на крају треће чаше. Узе да завија дуван док је слушао час који је и сам могао да држи, као и сваки српски војник. Уча настави:
„Види, Лазаре, научио си шта је ова прва петица – дивизије. Е, сад, имаш четворке, њих три иду заредом. Прва ти означава да свака дивизија има четири пука. А пук… Пук ти је – све! Основа. Пук је суштина војске. Те четири хиљаде људи су из једног краја, из једне области, то знаш?“
„Знам, знам“, одговори Миловановић.
„Ето, пук ти је све. Основна јединица српске војске, дакле. И, имаш четири пука у једној дивизији. То ти је она прва четворка. Пукови имају неке своје редне бројеве, али… Како је овај наш, прокупачки, који покрива цео топлички крај, назван „други“, а ова два београдска тек седми и осамнаести, то ти ни ја не знам. А и не знам ко зна. Одавно имају такве редне бројеве. Него, знаш ли шта је она друга четворка?“
„Хм… Батаљони, логика ми каже?“
„Каквог ђака имаш! Благош тебе“, грохотом се насмеја Јанаћко, па када примети да га мајор Синђелић озбиљно гледа, схвати да га заправо гледа неко ко ће одлучивати о томе да ли ће моћи у „свој“ Други пешадијски пук, па ућута.
„Да, сваки пук има четири батаљона. Пук је, да поновимо, најважнија јединица, и има четири батаљона од око хиљаду људи“, рече Уча.
„А сваки тај батаљон има четири чете, од по, отприлике, двеста педесет људи“, додаде мајор са своје столице.
Лазар поче да се преслишава у себи. Пет пешадијских дивизија. У свакој по четири пука. Његов Други пук, као и сви остали српски пукови, састоји се од четири батаљона. А батаљони имају по четири чете.
„5-4-4-4…“, замисли се и схвати да не зна шта је она петица на крају, шта је то што из пет делова чини српску чету.
„А она петица…“, крене да упита, кад, одједном, диже се галама око њих, а испод њихових ногу – пројури бели зец.
„Види га, зец! Ау, колики је!“, викну Јанаћко и загледа се у тог брзоногог створа који је бежао право преко велике ливаде око које је била коњичка стаза.
Маса се ускомеша, а неки сељачки глас добаци:
„Ене га, оде усред зборишта!“
„То на добро не слути, ако га не у`ватимо“, рече други.
Салатило само преврну очима:
„Овом народу неће главе доћи Турци, него празноверице…“, рече некако превише тихо у оној гунгули.
„Држ’те га, браћо!“, повика један од мобилисаних.
И поче јурњава какво Тркалиште не виде у својој историји. Музиканти, који су чекали путне карте за одлазак у пуковске оркестре по Србији, извадише инструменте, па засвираше колце. И што је маса била све неспретнија у својој потрази, то је ритам мелодије бивао све бржи. Док, коначно, после много саплитања, псовки и смешних падова, неко не ухвати зеца.
„Браво!“, „Тако је!“, „Овако ће и Турци проћи!“, добациваху редови, а официри су, што погледима, што прекорима, успостављали ред.
„У дисциплинованој војсци плен није оног ко га је запленио“, зачу се Салатилов напрасно громки глас.
Сви се окренуше ка њему, а он уставши са столице тек тада, приђе оном малом редову, који је зеца држао за уши.
„Па, коме да га предам?!“, упита момче.
„Предај га председнику Општине, Давидовићу. Он ти овим свиме руководи,. Према томе – он ти је главни фактор“, добаци неко. И, неочекивани ловац управо то и уради.
Сви се око Давидовића насмејаше, а он, затечен народном вољом да првом човеку главног града утрапи огромног зеца, нађе неке младе да улов даље однесу.
„Ал’ би био добар паприкаш, мајку му зечију…“, рече Јанаћко, враћајући се за сто.
„Тај ће у музеј. Виде ли колики је?“, додаде неко у пролазу.
„А ми ћемо назад на час“, рече Уча, решен да преслиша Лазара. Овај није имао ништа против, па поче:
„Србија има пет дивизијских области. Тренутно смо, у Београду, на територији Дунавске, али као обвезници по рођењу – припадамо Моравској. Свака дивизија, па и наша Моравска, састоји се од четири пука. Наш је топлички, али му то није име. Једино име које пук има је онај редни број у списку свих српских пукова, као и стари назив, попут нашег „Књаз Михаило““.
Лазар узе гутљај вина, па настави: „У оквиру Другог пешадијског пука, бићемо разврстани у један од четири батаљона. А она трећа четворка је – зато што сваки батаљон има четири чете од по двеста педесет људи“, рече Миловановић и застаде, не знајући шта са оном петицом на крају формуле, коју је морао да савлада.
„Ето, и онда у свакој чети имаш по пет водова и то ти је то. Бићеш у неком воду, рецимо трећем, и ту ћеш бити са педесет војника са којима ћеш делити и добро и зло“, избави Уча свог ученика.
„Пет дивизија, по четири пука, сваки са по четири батаљона, сваки са по четири чете, свака са по пет водова. „5-4-4-4-5“, рече сад већ видно насмејани Лазар.
„5-4-4-4-5!“, диже Јанаћко чашу и додаде „За најбржег ђака. Који прво Училиште у братској Русији заврши, а тек онда научи оно што сва српска деца знају!“.
Насмејани, кренуше да наздраве тој брзини, кад… Изненада, огласише се добоши.“
(На овом сајту, у секцији „Преузимање“ вас чека уводних 160 страница романа о нашим прецима, њиховим врлинама и путоказима који су нам оставили. А ако сте у прилици, помозите да ова књига настави да се дели бесплатно. Информације о томе чекају вас на страници „Донације„)
(Хвала свима који су допринели да књига „Гвоздени пук“ поново угледа светлост дана. Ако желите да помогнете да ова идеја настави да живи, можете и сами да то учините на више начина. На пример, на месечном нивоу путем платформе Патреон (https://www.patreon.com/gvozdenipuk) или директним слањем прилога, за шта се упутства налазе на страници „Донације“.)
Ово јесте сајт о Гвозденом пуку, али је заправо посвећен првом роману о њему и још неким, врло важним књигама.