Хиландар за децу – прва свеска (у припреми)

рсд

Опис
Рецензије (0)

Аутори ове књиге су син и мајка, Дарко и Весна Николић. Мајка је давне 1999. године била члан Комисије Светог Архијерејског Синода СПЦ за обележавање 2000. година хришћанства. Неку годину пре тога почела је да пише практично уџбеник веронауке за децу кроз приповедање о Хиландару. Будући да, као жена, није могла да оде у Хиландар, њене очи тасмо су биле њен син Дарко. 2001. постала је и члан синодске комисије за издавање првог уџбеника веронауке. Бескомпромисна, каква је, није се сложила како уџбеник за основце изгледа, па се онако тиха повукла у сенку. У међувремену је њен син постао новинар. Његови спортски текстови су говорили о снази, вере, воље и труда. У њима је био спомињан и Патријарх Павле, и Андрић, и Шекспир, свако које умео да додирне душу обремењеног човека 21. века. Снага се удвостручила. „Где су двоје или троје сабрани у име моје, и ја сам са њима“ рекао је Господ Исус Христос. И господ им је придружио две Милице, сликарке, два џиновска истраживача. Мр Милица Ракоњац је за Србију израдила правила ликовног конкурса, који је расписала Јерусалимска Патријаршија да би и деца која припадају СПЦ могла у томе да учествују, усред бомбардовања путовала у Републику Српску да се дечји цртежи и тамо умноже, радила илустрације за први уџбеник веронауке по ангажману Министарства вера, осмишљавала корице за све књиге Николића и од њих изабрана за илустратора ове књиге о Хиландару. Али – пара нема. Биће, верују и даље. Друга Милица, Милица Ајдуковић је пристигла са својом серијом слика о светородној лози Немањића и књигом о томе. Рупице у незнању историје попунила је она. Као анђео над њиховим поимањем Хиландара бдео је Душан Миловановић, легендарни управник Музеја примењене уметности и наш највећи познавалац Хиландара. Његове рецензије за рад овог малог тима о Хиландару, најбољи су показатељи вредности ових дела и представљају част за ауторе.

Ево једног дела Прве свеске Књиге о Хиландару за децу. То је радна верзија, са све натукнице за илустратора где шта треба да буде, па можете да видите како једно дело настаје.

Шта је то Хиландар?

Хиландар је име нашег највећег манастира. Ако не знаш шта је манастир – немој да бринеш. До краја књиге ћеш толико тога знати, да ћеш моћи и другима понешто да објасниш, ако те ко шта пита. Ако једног дана одеш у Хиландар, моћи ћеш и ову књигу да допуниш. Спреми се за пут. Прво кроз књигу.
СЛИКА ХИЛАНДАРА

Шта су уопште манастири?

Манастири су места где се човек издвоји од осталог света да би се, са другим сличним људима, посветио Богу. Шта то значи “посветити се Богу”? То значи проводити цео дан са Богом, а да ти нико не смета. Значи, манастири су места на која се неки људи повлаче како би стално били са Богом. Те људе називамо монасима. Манастири су њихове куће, куће монаха, а не превасходно културно-историјски споменици у које можемо да уђемо као у музеј, или банемо кад хоћемо.
Први манастир је подигао Свети Пахомије Велики и то у Египту. То је био један човек који је много волео Бога. А један други човек који је исто мнооооого волео Бога, Свети Василије Велики, увео је монашки завет и прецизно уредио како ће се обред монашења обављати. Аха… Па ти не знаш шта значе речи „монашки завет“, „обред монашења“…? Ма, само се полако упознај са овим, а после ће све да ти буде јасније. Мало јасније :).

Питања за тебе и за оног ко са тобом чита ову књигу:
• Да ли знаш ког датума славимо Светог Василија Великог, који је уобличио чин монашења? Па на српску нову годину, да, 14. јануара по овом садашњем календару! Да ли се тог дана иде у цркву? Да, обавезно, и то ујутру, обично у 9 сати.
• Да ли си био или била у неком манастиру?
• Имаш ли фотографију тог манастира? Ако имаш, залепи је овде:

Ово је манастир
___________________________________________________
Он се налази у близини
_________________________________________________
Тамо сам ишао/ла а
_____________________________________________________
Када? __________________
(Напиши овде доле још нешто о манастиру у ком си био/ла, а што мислиш да треба заувек да се памти. Па да, ова књига ће толико да траје. Ако је сви чувамо.)
____________________________________________________________________________________________________________________________________

Зашто неки људи желе да стално буду с Богом?
Побожни људи, они који верују да Бог постоји, верују и да постоји вечни живот и за њега се припремају. Такође, верују да ће свако ко на земљи живи с Богом, кад оде са овог света живети у вечној радости. Циљ сваког човека православне хришћанске вере је да вечно радосно живи. Па, стварно, ко још жели да се вечно мучи?! Нико, наравно, али мало људи уопште зна да постоји вечни живот.

Питања:
• С ким би све могао/ла да попричаш о вечном животу? Не, не питам с ким је могућно попричати о вечном животу, него с ким ти можеш о томе да разговараш?

Вечни живот

Ти свакако знаш да човек има тело и душу. Кад неког човека Бог позове к Себи, душа изађе из тела и оде са Земље у Царство Божије. Тело, као и свако старо одело, временом пропадне, а душа остаје вечно да живи, само што је ми више не видимо. Значи, оно што ми називамо “смрт”, само је раздвајање душе од тела.
Знаш и само, дете моје, када се неког сећаш, ти не кажеш “Био је увек у светлом оделу”, него кажеш “Уууу, он је био много добар човек”. Можеш ли ти ово да разумеш? Можеш? Баш лепо. Знаш шта, када се деси да нешто не разумеш, увек можеш да питаш неког старијег. Старији воле да објашњавају деци све што их интересује. Посебно баке и деке.
У Небеском Царству, кажу, постоје разна Божја насеља. Она душа која је волела Бога, кад оде са Земље добије стан сасвим близу Њега, јер је то и заслужила, томе се надала и радовала још за живота на Земљи. И тој души је вечито лепо. Стално се купа у светлости и радости. То, кад је душа вечито радосна, назива се Рај.
Међутим, душа оног човека која никад није хтела да зна за Бога, настани се далеко од тог радосног места и тој души је веома тешко. То стање душе назива се Пакао.
И једно и друго почињу овде на Земљи.

Шта су у ствари Рај и Пакао?

Е, сад оно најважније. Овако ми Срби замишљамо Рај и Пакао: као места где душа вечито пребива. Заборављамо да Рај и Пакао нису места, него стања душе.
Ако смо опхрвани страхом, бригом, замерањем, тугом, бесом, или било каквим немиром, и ако тако одвојени од Божијих закона умремо у том стању, тако ћемо живети довека. То је Пакао. И он почиње на Земљи. А, ако смо радосни, испуњени љубављу и захвалношћу Богу, изазиваћемо и доживљаваћемо срећу на сваком кораку – ма шта да нас је снашло. Притом, треба имати у виду да се у Пакао стиже сопственим жељама и немаром. А у Рај? У Рај се стиже сопственим трудом, милошћу Божјом и кроз Свете Тајне.
Шта су Свете тајне? Аааа… Па, чекај. Важно је да за сада запамтиш да нема другог пута у радостан вечни живот без живота са Христом кроз Свете Тајне. То ти је најважније да знаш у животу. Џабе ти све школе, ако ово не знаш. А џабе ти и ако ово знаш, а ништа не урадиш. Молим лепо.

Питања:
• Којих би осећања волео/ла да се ослободиш?
• Шта те највише узнемирава?
• Када имаш проблем, коме се обратиш за помоћ?
Кад препознаш да се осећаш лоше, тог часа се помоли Богу. Својим речима, из срца, искрено. То ти је најбоље. Јако је делотворно.

Како се стиже у Рај?

Кад се преселе на Небеса, душе не могу ништа да промене. Ако су далеко од Бога, не могу да кажу “Мени је овде тешко. Ја бих тамо где је радост и светлост”. О томе мора да се мисли док још ходамо по Земљи.
Многи људи не знају ништа о томе. Али срећом, можемо о свему да се распитамо код свештеника. Бог је и послао свештенике на Земљу да би нам показали пут у Царство Небеско. Питај свог проту како се стиже у вечите Царске одаје и он ће ти засигурно показати прави правац. Не знаш шта је прота? Па свештеник. Нећеш погрешити ако свештеника ословиш са „Оче прото“. Али “поп” се сигурно не каже, јер је та реч настала од речи “папа”.
Иако сад знамо да су Рај и Пакао стања душе, ми ћемо и даље о њима говорити као да су места, јер ћемо се са таквим појмовима сретати у другим лепим књигама, па да се не збуњујемо. Сад идемо даље.
У Божје насеље не стиже се лако, а није ни тешко, ако знаш пут. Свако има свој лични путић. Можеш га препознати по томе што није широк. Сваком, ко тим својим путем крене, Бог помогне. Ако на том путу човек направи само један корак, Бог учини деведесет и девет корака да притекне у помоћ, да му тај пут олакша, да буде ближе стану у Божјем врту. Све је јако једноставно, само треба да човек хоће и да се потруди колико може, а остало да препусти Богу. Тако једноставно… да!
Они који одлуче да живе у манастирима уопште не мисле на свој стан на Земљи, на своје имање, на своју одећу, или јело. Они само моле Бога да се смилује на њихову душу и да их прими у Небеске Рајске собе. Остало препусте Богу.
Значи, монаси су обични, најобичнији људи, који су у Небеско Царство кренули најкраћим путем. Да ли ће тамо стићи, зависи од тога како се на том путу буду понашали. Па да, једном приликом је наш покојни Патријарх Павле рекао: “Живот нам не зависи од знања, него од понашања”. И да ти шапнем још нешто: не треба овако, као што је овде речено, да се каже „наш Патријарх“, него Његова Светост Патријарх српски господин, господин (да, два пута се каже „господин“), па онда име. Али, ми из милоште, из љубави према њему звали смо га и зовемо га тако. А иначе, сви патријарси се овако ословљавају. И наши, српски, и сви остали православни патријарси. Ух, да се вратимо на пут којим смо кренули кроз ову књигу. Дакле – манастири“.
И тако редом.

Део из рецензије Душана Миловановића за ову књигу:

Метода, којом аутори развијају овај веома компликовани и драгоцени саг, комбинована је од неколико веома старих начина приповедања (и едуковања) и ослања се на Сократове (470-399. пне) дијалошки и мајеустички поступак, на традицију средњовековне схоластике, али и на драгоцено штиво великих српских богослова 20. века (Свети Николај, Свети Јустин, Патријарх Павле). Аутори постављају питања, голицају пажњу читаоца, дозирају опрезно и поступно озбиљна знања и многозначне чињенице што, у неуким рукама, зачас може да постане херметично, незанимљиво и чак досадно. Овде пак, имамо посла са људима дубоко укорењеним у предмет интересовања, или једноставније – чврсто утврђенима у Вери, који износе деценијама стицано знање млађем нараштају, али и другима којима је до тога стало.

Рецензије

Још нема коментара.

Будите први који ће написати рецензију за „Хиландар за децу – прва свеска (у припреми)“

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *