Шта треба да се зна о црквеном венчању

Ово штиво говори о томе шта би требало да зна свако ко се венчава у цркви. Књига се састоји из три дела. Први говори о самом обреду црквеног венчања, други о српским обичајима везани за свадбу (и шта нису српски обичаји), а на крају су дата Брачна правила из Устава СПЦ.

Књига А5 формата има 126 страна. Прво издање, аутор је био издавач, поклоњено је народу. Друго издање је продато у 8.500 примерака и остало је још неколико књига по цени од 500 динара. Ново издање у Б формату је припремљено. Скупљамо новац за штампу. Ево делића из те књиге. Радњу препознајемо, али… Да ли знамо шта то у ствари значи? Да погледамо:

Повезивање руку платном

После (тог) чувеног „Да“, ђакон или други помоћник, чита јектенију (јектенија је молба, рекосмо) и обично се тада кумовима дају свеће, а младенцима се, преко њихових десних руку, ставља превез од платна, или свиле. У црквеним књигама, или код Руса, уопште се не помиње овај обичај повезивања руку. Кажу наши познаваоци литургике да је овај обичај код нас дошао са Запада, а такав је обичај био присутан и код старих Римљана. Добро, било како било, сад је код нас тако, с платном.

Мало је незгодно што се повезују десне руке, па је положај тела мало искошен, но, ни у браку није све потаман, али сложне руке двоје људи више ураде него несложне. Кад свештеник повеже руке, он очита три молитве. У њима моли од Бога благослов за оне који ступају у брак, да им да миран и дуг живот, да им да узајамну љубав, да виде унучад своју, да им се домови напуне пшеницом, вином и уљем и тако даље.

Шта ми овде треба још да знамо? Треба да знамо да док свештеник чита прво јектенију (кратку просбу), а потом и те три молитве, ми треба да знамо кад треба да кажемо „Господе помилуј“. Ако редовно идемо на Св. Литургију – ми ћемо то знати. Ако не идемо па не знамо, за нас ће то отпевати хор, плаћени хор, хор састављен од младих људи који знају да се моле уместо нас. А ми ћемо да блејимо. Не, није ружна реч. То је такорећи права реч. Од ње има само боље поређење са телетом и шареним вратима. Јер, шта ради хор? Моли се уместо нас! Не пева никакве црквене песме, па да венчање буде лепше. Хор се моли уместо нас! А ко ће да се моли за оне младенце који немају пара за хор, или нема хора у њиховој малој сеоској брвнари? Нико?! Па свештеник, ко ће други! Он говори и своју молитву и одговара уместо народа. Шта ће…? Кад смо дудуци:). Ма јесмо. Наши смо, па смемо једни другима да признамо. Еее, а како грме они богослови у Сремским Карловцима. Деца, нема им ни 15 година. А ми? И ми ћемо, само полако. Срби смо, инаџије, имамо узречицу „Што не кажеш, бре, шта треба? Само реци!“ Па, ево, рекосмо… Али, узалудне су то речи, ако не идемо на богослужења. Ништа ми нећемо ни даље знати, док нас нека мука не натера. Не дај Боже.

Стављање круна на главе младенаца

А круне? То су некадашњи венци, у ствари. Код православних Грка и даље се стављају венци. Венци такође воде порекло из паганских обреда, али им је дат хришћански смисао. Ето илустрације споју старог паганског обичаја и хришћанског смисла. Па светосдавље није ништа друго него неговање старих обичаја, са хришћанским смислом. Свети Јован Златоуст у венцима налази символ победе над пожудом. Он каже: „Венци, као победни знаци, мећу се зато што су брачници били неприступни блуду и сада непобеђени могу ући у брачну собу“.

Дакле, круне се стављају младенцима на главу као награда за њихову телесну невиност коју су сачували до уласка у брак. Има ли данас младенаца који се неће пред и под тим крунама постидети? Има у селима, а у градовима… тешко. То је данас смешно, рекли би млади, је л’ да? А и неки родитељи. Многи, нажалост, не знају да је у средњим школама постало ствар престижа у друштву вршњака да се има што више сексуалних партнера. А круне у цркви…?

Добро, бар да знамо чему круне служе на венчању, па кад се једном нађемо на Суду Божјем, а то ће свакако бити веровали ми у то или не, питаће нас и какви смо стали под те круне. Ој, тешко нама…

А шта да радимо ако смо већ згрешили? Да се исповедимо. То није оно као у филмовима „Убио сам, оче, шта да радим?“, „Изговори три пута Оче наш“. Код нас у Православљу је то истинска спознаја да смо урадили нешто што није било у реду, што сада увиђамо као нешто што није било корисно. Исповедамо се кад емотивно доживимо ту нашу заблуду као погрешку. Грех је кад прекршимо Закон Божји, који ми на нашу жалост не познајемо, али душа наша се не осећа добро и једног дана схвати зашто.

И заиста, често се деси да схвати да смо нешто урадили у заблуди типа „Какве то везе има?“ или „Знам, али шта да радим кад сам слаб/а“. Тај увид да смо били у заблуди је то што називамо покајање. Покајање је преумљење, емотивни процес у коме заправо другачије сагледавамо неке сопствене поступке. Препознајемо заблуду, односно грех, када осетимо да то више никада не бисмо урадили. На руском се то лепо каже изменение. Измени се поглед на живот. Кад се то преумљење догоди, изузетно је важно изрећи га у Светој тајни исповести, јер се тако ослобађамо терета, вишка који нам није потребан. И још нешто треба да знамо – не исповедамо се свештенику, него Богу. Немамо чега да се стидимо пред Богом, па да се зато не исповедамо, јер Господ све и онако – зна. Само ће нама од те исповести бити лакше, јер ће нам свештеник очитати разрешну молитву. Посаветоваће нас, а од нас се надаље очекује да имамо на памети шта је Господ рекао блудници, коју су хтели да каменују до смрти због блудничења. Он јој је рекао „Иди и не греши више“. И баш то је врло важно схватити. Ето. Тако се исповедамо и за предбрачне интимности. Ако смо имало паметни… Ако смо:)

Али… како сада то објаснити младима који улазе у брак око тридесете године? Како им рећи каква је награда та круна, спуштена на главу супружника? Како рећи да је то само за оне које нису ступали у интимне односе до тада… Свако нормалан ће рећи „Није нормално немати односе, а имати тридесет година!“ Наравно! Па, наравно! То стварно није нормално, није природно. Али није нормално, а није ни природно ни улазити у брак око или после тридесете. Просто није природно. Организам има другачије потребе, јако је рано спреман за репродукцију. Отуда ти предбрачни излети у сфере предвиђене за супружнике. Наравно да са тридесет година и није нормално да неко, ко није монах, живи као монах. За хришћане важи једноставно правило – ил` у манастир, ил` у брак.

Еее, али ту се јавља нови проблем, о коме се данас мало размишља… А то је однос између биолошке и психичке спремности за полни однос. Ту се опет отварају па нова питања… На пример: зар није природно да девојчице постају спремне за рађање пре петнаесте године, јер им тада почиње месечни циклус? Одмах на то се надовезује друго питање, ако су спремне за материнство кад су тинејџерке, шта оне да раде до тридесете? Односно, да ли је нормално да се тако младе удају, како природа налаже? Не, данас то није у реду, јер у тим годинама нису емотивно зреле. Некада су биле зрелије, их, некада кад је читав људски век био дупло краћи од данашњег, наравно да су се удавале кад природа каже „Сад!“. Тада је и било нормално да се девојке рано удају. Данас то није тако, али није ни нормална, ни лака траума прекида малолетничке трудноће, зар не? Зар није појава кондилома попримила размере епидемије, такорећи? Зар то није вирус који се преноси углавном полним путем и касније може да буде подлога за рак грлића материце? Оооо, колико је само озбиљних питања! И како се роје…! Па шта да се ради?!

Речју, ваља наћи меру између природе и друштва. О овоме треба раније размишљати, кад већ причамо о символици круна на главама младенаца, о здрављу, и телесном и емотивном, да… Па сад – како ко хоће. Свакоме је Бог дао слободну вољу, али нас и учи да нам није корисно све што нам је лепо. И ђаво уме да буде и те како леп, их, онолико. Како би нас намамио да није леп и примамљив? Како би нас преварио? А после да чупамо косу док смо живи. Зато прст на чело и поглед ка Богу. Нема друге. Јесте, звучи мало de mode, али је здравље увек у моди, зар не? Зашто бисмо ми били водећа земља у свету по прекиду малолетничких трудноћа?

Знате шта још има занимљиво, кад су у питању године ступања у брак…? Занимљиво је то да се наши свештеници уопште не жене. Не, не жене се. Боже сачувај! А откуд онда попадије, односно – протинице? Па отуда што су се свршени богослови оженили пре него што су постали свештеници! Односно, пре него што су рукоположени за свештеника, како се то каже. А колико су тад имали година? Једно… 19-20! Добро, има и оних који студирају, али наше проте су се ожениле пре него што су то постале, били су врло млади и то им је жена до краја живота. Нема друге. То ти је што ти је. И како им је? Тако им је како им је. Ако знају за Бога – предивно. Ако се забораве, крочили су у пакао још овде на земљи. Али се ни један није оженио са тридесет година. А да ли је часно понео круну на свом венчању, није наше да бринемо. Наше је да бринемо о нама.

Него, да се још мало вратимо на венце, односно сада на круне:

Након стављања венаца, свештеник општим благословом три пута заједно благосиља женика и невесту, говорећи сваки пут: „Господе Боже наш, славом и чашћу – венчај их…“. Уобичајено је да се ове речи сматрају оним чудотворним силама којима се, заправо, одиграва Света Тајна брака. Шта се ту дешава између људи и Бога – то нико не уме да објасни. Јер, ко ће објаснити лепоту Божије силе? Да је то могуће, не би се називало Светом Тајном. Можда би се могло рећи да је то тренутак када се повезују Небо и земља у личностима двоје људи под крунама.

Након изговарања ових речи брак се сматра закљученим, а млада и младожења – супружницима. Поред разлога за стављање венаца, које је тако дивно изрекао Св. Јован Златоуст, света Црква овенчава оне који ступају у брак и као Цареве потомства које ће од њих произићи. Ооо, како је то лепо речено… „Цареви потомства…“.

Ми нећемо овде да се упуштамо у сваки детаљ самог чина венчања, као што већ нисмо рекли да се на овом месту „произноси прокимен: „Ставио си им на главе венце од драгог камења; живот су тражили од Тебе, и Ти си им дао“. Затим нисмо рекли да се чита се Апостол, из посланице светог апостола Павла Ефесцима, зач. 230 (5, 20-33), где се објашњава значење Свете Тајне брака, као савеза по узору на сједињење Господа Исуса Христа са Црквом, и излажу узајамне обавезе супружника“. Зашто не детаљишемо? Зато што се бавимо суштином српског традиционалног брака, а не литургиком као науком. Јер, нити ми знамо шта је „прокимен“, нити „Апостол“, нити ко су били Ефесци, нити шта им је Свети Павле писао… Нити ће нам то ишта вредети, ако не запамтимо да је брак света заједница, с којом нема играња, због завета који се даје.